Zemlja koje više nema

BUDUĆNOST Evrope se početkom devedesetih godina činila svetlom i punom obećanja - podela sveta je bila završena i gvozdena zavesa koja se prostirala duž kontinenta je nestala. Utoliko je strah bio veći kada se mnogonarodna država Jugoslavija raspala i skinula okove nacionalizmu, koji je za većinu ljudi Evropske unije u velikoj meri bio prevaziđen. Više godina je na Balkanu vladao rat sa okrutnim zločinima, čije se posledice i danas osećaju.

U međuvremenu, umesto jedne Jugoslavije, države sa puno narodnosti, imamo šest republika koje se manje ili više dobro razvijaju i koje manje ili više uspešno prevazilaze strahote rata i otuđivanje od suseda. Otada važi rasprostranjeno mišljenje da je zatajila evropska diplomatija i da je ona odgovorna za raspadanje Jugoslavije, za nove granice i otuđivanje naroda koji je decenijama zajedno živeo u miru u jednom državnom savezu.

Na nišanu kritike evropske diplomatije posebno stoji Nemačka, koja je previše rano forsirala priznavanje Slovenije i Hrvatske, koje su težile nezavisnosti, čime je izazvala rat i prema tome bila odgovorna za njegove posledice.

Opširna istraživanja predistorije jugoslovenskih ratova jasno opovrgavaju ovu krivicu. Jer zaista nije bio potreban nikakav uticaj spolja, željeni ili neželjeni, da bi se raspala Jugoslavija.

Evropska zajednica je krajem 1991. godine odlučila da uzme u razmatranje priznavanje Slovenije i Hrvatske, koje su pola godine pre toga proglasile nezavisnost. Na inicijativu ministra spoljnih poslova Genšera, Nemačka je tada prvi put posle Drugog svetskog rata svesno uticala na internacionalnu politiku. Uprkos dramatičnom razvoju na Balkanu, nemačka spoljna politika se još neko vreme čvrsto držala jedinstva Jugoslavije i procenila je da je težnja Slovenije i Hrvatske ka nezavisnošću krajnje problematična.

Odavno je došlo do prvih nasilnih sukoba jugoslovenskih grupa naroda - u proleće 1991. u Hrvatskoj i u rano leto u Sloveniji gde je već dominirala Jugoslovenska narodna armija, koja je neuspešno pokušavala da spreči otcepljenje. U trenutku kada je Evropska unija odlučivala, u Hrvatskoj je odavno besneo građanski rat, a čak se i Makedonija već bila odrekla Jugoslavije. Usledila su i mnogobrojna zverstva - u Vukovaru su se već desile grozote.

Sredstva za diplomatske pregovore nisu mogla da dovedu do mirnog rešenja bez volje srpske strane. Bez vojnog pokazivanja zuba na Balkanu ništa se nije moglo postići, što se kasnije pokazalo u činjenici da mirovni sporazum iz Dejtona 1995. bez „vojne diplomatije“ ne bi bio postignut.

Jugoslovenska kriza je zapravo počela već iznuđenim ukidanjem autonomnih prava srpskoj provinciji Kosovo u martu 1989. godine. Nadležni evropski političari spoljnih poslova su zbog nemačkog ujedinjenja i krize u Kuvajtu bili ometeni, tako da su znak raspadanja shvatili ozbiljno tek kada su u proleće 1991. godine u Jugoslaviji počeli otvoreni sukobi.

Zemlje poput Velike Britanije ili Francuske su se umesto trezvene realne politike radije vodile sopstvenim interesima. One su u jednoj srpskoj dominantnoj Jugoslaviji videle sredstvo protiv rastućeg uticaja Nemačke, koji je od kraja evropske podele u srednjoj Evropi opasno dobijao na težini.

Pre svega su upravo Francuska i Velika Britanija refleksno reagovale na angažman nemačke vlade. Obe zemlje su neposredno pre donošenja odluke u Briselu pokušale da uz pomoć Veća sigurnosti Ujedinjenih nacija spreče nesreću koja je pretila. To nije uspelo, i većina evropskih spoljnih ministara se priključila nemačkom stanovištu krize na Balkanu - u protivnom ne bi došlo do odlučivanja o priznavanju Hrvatske i Slovenije.

Priznavanje Slovenije i Hrvatske povuklo je sa sobom i proglašenje nezavisnosti Bosne i Hercegovine, što je zbog etničkog sastava moralo da prouzrokuje novo ratište. Istraživanja su jasno predočila da bi se u svakom slučaju rat proširio i na Bosnu, iako malo kasnije. U toku su već bile pripreme srpske vojske za pohod na Bosnu u jesen 1991, isto kao i stvaranje autonomnih područja pomoću bosanskih Srba.

Evropski (i internacionalni) propust nije bio u tome da se prihvati raspad Jugoslavije, već, štaviše, u zakasneloj reakciji u slučaju rata. Zbog mnogobrojnih razloga - svetske političke konstelacije i neuspešnih mehanizama i strategija za rešavanje konflikata - proces nasilnog raspada Jugoslavije se kobno otegao. Britanski politikolog Džejms Gau je internacionalno zakazivanje u jugoslovenskom konfliktu nazvao „trijumfom nedostatka volje“. Prema njegovoj proceni, za to su bili odgovorni loš tajming, neprikladne mere, neusklađeno postupanje i nedostatak odlučnosti, posebno za delotvoran pritisak. Inače bi rat u Jugoslaviji mogao da bude završen za dve i po godine umesto više od četiri.

Kraj

NARUDŽBENICA

KNJIGA "50 najvećih laži i legendi svetske istorije" može da se naruči na mejl info@book.co.rs ili telefon 063/226-782.