Voleo Drinu i Višegrad

ANDRIĆU su u Travniku napravili rodnu kuću. Andrić se u Travniku slučajno rodio... Negde se čovek mora roditi, vajkao se. Jednoga jutra poveli su Andrića da mu tu kuću pokažu. Iako je mrak i vlagu, osojnu stranu života toga grada, jedinstveno opevao, Andrić Travnik nije voleo. Voleo je Drinu i Višegrad - oni su mu bili na sunčanoj strani...

Tadašnja travnička i sarajevska ulema povela je Andrića od Lutvine kahve i Lašve ka džamijama u centru, a iz blizine vidim da je Andrić, u onome svome večnom mantilu, očekivano zakopčan, ali i plah i nervozan, u gomili usamljen, udaljen... Oko njega se „tevabija“ uvećava i zbija - svi bi da vide retku zver, vezirovog slona, vezirovo krme, koje ne stigoše otrovati na vreme, pa mu sad, eto, moraju i rodnu kuću da grade... Znaju oni, a zna i Andrić, da tu kuću nisu pravili njemu, već sebi. Nadaju se da bi im mogla doneti koristi u obnovljenom turcizmu koji se kamuflira u turizam...

U novoj bosanskoj kući, nameštenoj po turski, služi se kahva u džezvi, sa rahatlokumom, i pije iz fildžana, a oko smrknutog i zgužvanog Andrića previjaju se u pasu i u po glasa pripitkuju - pa kako vam se sviđa, je li išta onako kako je bilo... Andrić je ćutao, srkutao kafu, pušio, a onda na ko zna koje pitanje da li liči, tiho, ali ne i da se ne bi čulo, izgovorio: Ni nalik!

Andrić je pred svakojakim spoljnim neprijatnostima najčešće bežao u nagluvost. Raširi dlan oko uva, ne čuje, a možda onome ko govori daje vremena da oslušne šta govori. Zateknem se tako na Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu „Svjetlosti“, baš u vreme kada sam u novinama imao jednu - a sva je prilika i jedinu - svakojako neprijatnu polemiku. Tu je Andrić odsutniji nego prisutniji, i u strahu da ga ko šta ozbiljno ne upita.

Utom izbi Rodoljub Čolaković, onaj što je Mustafi Golubiću - a Mujke mu je, zemljački, nekoliko puta glavu spasao - u one moskovske sutone pevao „Ima l’ jada ko kad akšam pada“... I odmah počinje da viče kako je moje da pesme pišem, a ne da polemišem. Ako je ko, veli, Dizdaru, koji se žalio da su mu nakon rata jezik kastrirali, trebalo da odgovara, onda je to bio on. On je tada, veli, u Bosni bio vlast... Nisam imao čast da takav vaš tekst pročitam, kažem...

I jedva čujem u blizini neki unjkav glas koji priča da nema ničeg neprijatnijeg od greške na koju naletite čim otvorite svoju tek objavljenu knjigu. Kao kad u otmenom hotelu zgnječite stenicu... Žagor se utiša, napetosti nesta, a ja ni danas ne znam koga je to Andrić uzeo u zaštitu. Ako je uzeo...

U Herceg Novom pričam Raičkoviću o sarajevskoj nadmenosti raje, koja svakoga poznatog, ko se nečim iznad nje izdigao, po ulicama proziva. Kako? Recimo ovako: prolazi Andrić pored Park-kafane, ili izlazi iz hotel Evrope, a odnekuda se čuje ta neprirodno otegnuta javka: Na-dri-ni-ću-pri-ja! Eto da znaš da si niko i ništa ovde, jer nisi naš... ...

Prisećam se jednog davnašnjeg sna u koji mi je došao Andrić. I u snu znam da je umro. Vidim ga kao čovekolikog dinosaurusa, odnekud na plaži na Ohridskome jezeru, a što je takav, i još na plaži, niko ne obraća pažnju. Potpuno ležerno, i kao da je sve kako treba, tražim dopuštenje da od „Znakova pored puta“ sačinim jedan izbor - za nesaničare, pijance, beskućnike i probisvete, koji bi, u luksuznim hotelima, kao i jeftinim prenoćištima, uz Bibliju, imali i takvu knjigu, ne bi li se utešili kako su i veliki bili i nesaničari i očajnici... Neka čitaju gde se knjiga otvori...

On, opet leđno, isplovljava, i to među trske, šašu i ševar... Sluzave alge i masna travuljina obrastaju mu glavu, a kako ustaje, i telo, i on postaje gmaz, kornjača sa Galapagosa, a dok se uspravlja, i nekakav orijaš u koga mi je zazorno gledati, a gledam krajičkom oka, krijući i od sebe, jer vidim nesrazmerno široke kukove i starački zbaban stomak; u potiljku, u prisenku, ipak mi je drago što je onaj koga gledam na ovoj plaži anoniman, i što sve ovo, izgleda, vidim samo ja... Eno ga kako poguren zamiče jedva vidljivom stazom... Vanzemaljac...

Idi, mučeniče, ubogom, uskom višegradskom stazom sa koje, možda, nije trebalo da silaziš... Idi kod Vuka i Njegoša. I svitkaj i svetli gore među Vlašićima, da bi se dole, na zemlji, videlo putovati. n

(Nastaviće se)

NARUDžBENICA

Knjiga „Zapiši to, Rajko“ može da se naruči na mejlove skzŽbeotel.rs i infoŽbeogradskaknjiga.co.rs i telefone 3238-218 (SKZ) i 060-0204-902 („Beogradska knjiga“).