Meša u senci “Derviša“

U SARAJEVU se ćirilica mogla videti samo na ponekim čituljama. U džamijama se, bogme, klanjalo, o katoličkim ponoćkama puna je bila katedrala, a kada smo Radovan Karadžić i ja glavnom ulicom proneli badnjak, sutradan je čaršija brujala kao da smo počinili kakav zločin. Ako već moramo, a ne moramo, očekivalo se da tu blagovest iz šume, pod kapute sakrijemo i provučemo se sporednim sokacima. I to ne u bilo kome, već u drugom po broju Srba gradu u onoj velikoj Jugoslaviji...

U časopisu „Život“ u martu 1967. godine Muhamed Filipović je obznanio šta je to bosanski duh u bosanskoj književnosti i time obelodanio da su Ivo Andrić i andrićevska literatura više zla Bosni naneli nego sve vojske koje su kroz nju prolazile i u njoj krv prolivale. I bio je u pravu. Jer, da ne bi te i takve literature - Višnjića, Podrugovića, Milije i drugih Vukovih pevača, Njegoša, Šantića, Dučića, Kočića - svi bismo bili dobri Bošnjani i Tunjini muslimani. I mirna Bosna. Filipoviću su ipak odgovorili Novica Petković i Vojislav Lubarda, tek da se zna da Bosna tako mirna biti ne može...

MeŠa Selimović, prav i ukočen, šeta u podne Darku i svoj šešir, a celim držanjem kao da stavlja do znanja - ne pripadam vam. Šetao je Meša i šešir i Darku i pre Derviša, ali tome niko nije pridavao značaja. Mešina je slava, izgleda, teško pala Ćamilu Sijariću, pa je Ćamil zdravorazumski primetio: znao je, veli, da je Meša pametan i načitan čovek, ali odakle mu onako pametan derviš! Ova Ćamilova opaska jasan je poetički razmak između dva velika pisca.

Slutio je Meša Selimović mnogo šta, a jamačno i znao. Bio je glavni urednik „Svjetlosti“, koja je objavljivala biblioteku „Kulturno nasljeđe“. Tu je, između ostalog, izašla i hrestomatija Stari bosanski tekstovi (1969). Knjigu je potpisao Mak Dizdar, a na njoj je, kao na ključnom projektu, očito radio odabrani tim. Svako iole upućen u materiju lako je mogao videti o kakvom je falsifikatu reč i šta se posvajanjem i krivotvorenjem sprema.

U zapisima sa stećaka sklonjen je najpre krst - i kad je na početku, i kad je u sredini, i na kraju. Ako citiraš zapis sa stećka, krst je sastavni deo citata, valjda. Sistematski su pravljene zabune i u prostoru i u vremenu. Najlepši i stećci i zapisi gusto su po humskoj zemlji, po Hercegovini, posejani, ali knjiga se zove Stari bosanski tekstovi. U tom krivotvoračkom zanosu topografija je oslepljena, istorija i geografija pobrkane.

Za Miroslavljevo jevanđelje kaže se da je najstariji pisani bosanski spomenik. Kao da ne postoji crkva svetoga Petra i Pavla u Bijelome Polju, ni meritorna literatura o ovom krasnom jevanđelju. A sve to bez ijedne reference ili fusnote... Tako je posvajanjem srpske pravoslavne baštine počelo sve agresivnije samopredstavljanje muslimana. Naprasno su dobri Bošnjani postali jedini starinci i autohtonci, a sve pravoslavno, pa i katoličko, došlo je, kažu, na imperijalnom talasu.

Čudom sam se čudio kakvu smo to istoriju učili. Zar Bosna i Hercegovina u srednjem veku ne behu srpske zemlje. Zar nam preci nisu zajednički. Oni neće da su zajednički. Pa dobro, nek neće. Ali ako nam preci nisu zajednički, zašto su im onda tako privlačni tuđi grobovi?

U EkmeČiĆevoj studiji Dugo kretanje između klanja i oranja ima i ovaj odrešit stav: „Bogumili su mala i beznačajna sekta iza koje ništa nije ostanulo... Na kraju krajeva, ako je već sekta, čija je? Hrišćanska, pravoslavna, jamačno. Ta nejasna „babunska“ vera naša zaslužila je zato da se o njoj kaže da je i ona bila priviđenje Hrista, pisao je Miloš Crnjanski.“ U Ekmečićevoj knjizi navedeno je i savremeno otkriće izvesnog sarajevskog paralelnog istoričara: „Dolazak Turaka Osmanlija na Balkan bio je zapravo njihov povratak kući! Kada sam Ekmečića pitao kako da tu rečenicu shvatim, resko je odgovorio - da poludim pa da shvatim. I Stari bosanski tekstovi i Kameni spavač, i druge slične pritoke, stakale su se u Islamsku deklaraciju Alije Izetbegovića kao deo jednog pregnuća koje svoje savremene nakane projektuje u daleku prošlost.

Meša Selimović je to na vreme prepoznao i svoje delo polako izuzimao iz te rabote. A uskoro će takvoj Bosni da okrene leđa. Sasvim.

U sve rigidnijoj SR BiH - Samostalnoj Radnji Branka i Hamdije - Meša Selimović se, mic po mic, sve više bližio čelnom sudaru sa ovom poluzvaničnom epilepsijom. Na televiziji, recimo, mogao se spomenuti Derviš, ali ne i Meša Selimović. I Mešino se ime, doduše, pominjalo, ali samo u paskvilama, gde je vrhuška na slavnoga pisca u talasima pripuštala opskurante.

Postoji svedočenje kako se u hotelu „Evropa“ Darka i Meša žale Ivu Andriću da je u Sarajevu postalo nepodnošljivo živeti i da razmišljaju da se u Beograd presele. Kažu da im je Andrić, sa iskustvom višedecenijskog Beograđanina, rekao: „Biće vam lepo u Beogradu... ako od Beograda ne budete ništa tražili.“ I bilo je lepo Meši u Beogradu, ali za Beograd Meša nije više imao zdravlja. Zdravlje je već bio pogubio u Sarajevu...

Slušam Matiju i Mihiza kako Mešu sa bolesničke postelje iz mrtvijeh dižu. Meša je beogradskim humorom tako i toliko očaran, i nevino mu predan, da se ne oseća ni trunka zavisti onoga koji se i na papiru mučio s rečima. Suza u njegovom oku možda dolazi i otuda što je u Beograd kasno došao i što se tog humora neće nasititi...

(Nastaviće se)