Čas lirike Crnjanskog

U JESEN 1968. godine u Domu omladine, na čuvenoj tribini „Kod Orfeja u 8“, o kojoj se starao Gojko Đogo, o grupi pesnika naše generacije, a tek smo prve knjige objavili, govorio je Miloš Crnjanski. Novine su donele grupni portret s pesnikom „Stražilova“... Velika sala krcata, nema mesta ni na galeriji. Svet je došao gladan da čuje Crnjanskog.

U prvom delu krepak starčić govori o poeziji, kraljici umetnosti, o lirici kod Grka, a onda i kod Engleza... Zbog čega je poezija toliko važna, i kako se po njoj narodi prepoznaju. Kad mu zatreba, on mirno prepričava pesmu, a prepričava je tako da prepričana pesma skoro ništa ne gubi, jer su njegove pričalačke poente svojevrsna poezija... Polako se približava našim pesmama, sve govoreći kako je to bilo u njegovo vreme, kada su oni bili mladi... Pohvalio nas je, onako đuture, za srčanost, što smo ukoso postavljeni prema zatečenoj književnosti, i društvu, a posebno je naglasio da mu se sviđa što nam je poezija muška. Odmah nas je i ukorio što smo svoje prve knjige štampali kod uglednih izdavača, neke i u lepom povezu, što smo za njih brzo dobili pohvalne kritike, čak i u Politici, neki i ugledne nagrade...

Kada su oni bili mladi, to je bio rat u književnosti - sa starim, sa institucijama; nisu padale samo imperije, rušio se čitav jedan svet i cela jedna potrošena književnost... Brzo etabliranje smekšava mladalačka nezadovoljstva... Tužno je što su kod Srba prve knjige ponekad i najbolje... Što se malo radi na sebi, što rane pohvale mladog čoveka zavaraju da je već stigao kamo je krenuo, a sve je tek pred njim... Valja ne samo raditi, već i dugo živeti, tako dugo da i fizički nadživite svoje neprijatelje. Valja imati kondicije i znati ustati kada vas sruše: jednom vas sruše, vi se dignete. Drugi put, vi se dignete. Kada vas treći put sruše, ako ustanete - tada ste klasik....

Zanimljivije je bilo nakon književne večeri, gore na šestom spratu, kod Đoga. Gladan jezika i razgovora, susreta sa književnim svetom, još u neverici da ga mladi vole i čitaju, Crnjanski je sa nama ostao do iza ponoći. Kao da su njegove gorke samoće tamo u Engleskoj, a za gordu prznicu i svakojaka, naročito socijalna poniženja, povratkom i toplim prijemom u Beogradu, unekoliko ublaženi.

Kao da je naš najveći melanholik, dvostruki povratnik na Itaku, u domovinu reči, bio na putu da u starosti nađe utehu što ga, dugo potisnutog i zabranjenog, mladi pesnici napamet znaju i govore... Pa ipak, ipak, povremen oblak tamnio mu je lice, a podozrenje i sumnjičavost nisu bili tek oprez nekoga ko je iskusio da se mogu zbiti verovatne stvari...

Miloš Crnjanski čarobno kotrlja svoje francusko r u ponoć u Domu omladine i vodi nekad prgavu nekad salonsku konverzaciju. Žene šetaju gore-dole. O Mikelanđelu je reč - a cela je priča malčice našminkana za crveni Beograd, i za nas, tada mlade... Za crveni Beograd, kakvim ga je iz londonskog izgnanstva zamišljao. Beograd, gde je svojoj Vidi, kada su dolazili, pokazao novu zgradu tadašnjeg Saveznog izvršnog veća i rekao kako je to ovima sadašnjim nova saborna crkva... A nije znao, ili možda i jeste, jer ko je ironičan, obično zna, da tu crkve nikad nije ni bilo, a bogme ni vernika...

Miloš Crnjanski nam je ličio na ostarelog ruskog kneza Rjepnina dok u Londonu gleda prenos vojne parade sa Crvenog trga, pa začuđen i udivljen kaže: Isti korak... U toj istosti, činilo nam se, Crnjanski je uživao, ali smo ostali zdvojni zašto je i zazirao...

Poput nekog banatskog Šace, Crnjanski zadeva Desanku Maksimović svakojakim dvosmislicama. Ona se kao snaša smeška i koketno otresa: Idi, đavole! Ni u tim godinama ne može da sakrije simpatije za ovu prznicu sa zelenkastim očima mačka... Nisu li ona i Anica Savić-Rebac, u onim demonstracijama, svojim telima od policije zaklonile ovog nesmirenika. U Desankinoj milosti postojano su svi stradalnici, patnici i prognanici, a Crnjanski se napostradavao i nastranstvovao... A kada je Crnjanski, uz ironičan smešak, rekao da možda ne bi smeo da bude zajedljiv sa jednim redovnim članom Srpske akademije, Desanka je, prečuvši njegovu ironiju, blagorodno i ženski široko rekla: „Sa drugima i ne bi, ali sa mnom možeš...“

Pitamo Crnjanskog, kad smo ga se najzad dočepali, i ovo i ono, i on rado odgovara. Ali, da nam, na pitanje jednog mladog pesnika, kaže štogod o Rastku Petroviću, vidimo da izbegava. To onog koji pita još više podstiče da bude uporan, pa Crnjanski, malo iznerviran, a više naoštren, veli: „Ah, nesrrretni Rrrastko...“ Mi ne znamo zašto je nesretan. Uostalom, vragolasto se smeška Crnjanski, ja sam sa njegovim sestrama jedno lepo leto proveo u Parizu... Onaj što je Rastkom opsednut, ne odustaje, pa će Crnjanski, skoro ljutito:

„Taj gospodin mi je na jednom našem otoku u jedno letnje jutro došao sa jednim tako nedoličnim predlogom da sam jasno stavio do znanja da ću mu, ako to još jednom ponovi, metkom prosvirati čelo...“

Ništa nam nije bilo jasno... Ali je zvučalo zlokobno... A još zlokobnije kada smo saznali da je Crnjanski u mladosti imao dvoboj sa Tadijom Zondrmajerom... I da je pucao, pucao...

(Nastaviće se)