Uteha svakom nevoljniku

DA nemaju nikog drugog do Desanku Maksimović, Srbi ne bi bili inokosni. Čitavo jedno, ali strašno stoleće ova je slovenska lipa svojim samilosnim šumom i sapatničkim glasom tešila pastorčad istorije i činila im lada. Nije se libila da odrešito kaže kako je rođena da živi za drugoga, da je deset puta Sestra, pa jednom Žena. Tako je svaki nevoljnik u njenoj poeziji mogao da nađe utehu, a svaki stradalnik branioca. Ne imajući drugoga poroda do pesama, svi koji srpski i slovenski zbore bili su joj deca, rod rođeni.

Ona je slavila Božije delo na hiljade načina, posrtala i ponekad gubila veru, sumnjala, bivala bogumilski zdvojna, ali samo da bi još dublje, duševnije zaradila ljubav Tvorca. Ko je onako kao Desanka Maksimović voleo oca, taj nije bio u zavadi s Bogom: „A ti, znam, u svakoj malenoj minuti / slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.“ I ko je onako kao Desanka Maksimović voleo svoju majku, taj je mogao razumeti zašto je „Nebo zlatan rubac u blagoj ruci Bogorodice“.

Kako su u svojoj prostodušnosti veliki jer pravedni stihovi njene „Poslanice“: „Isto smo pred Tobom ja i pauk krstaš / i na kamenoj ploči šarka.“ Ko se kao Desanka Maksimović sa svojim narodom vozio trećom klasom, kome su, kao njoj, svi u toj klasi bili bližnji, i svi jednaki „kao na dan Strašnog suda“, taj čeka Drugi dolazak Hristov i veruje u netruležnost one poslednje stvarnosti. Takva vera i jeste jemac dugovečnosti i života i poezije ove naše stoletne lipe, one samo njenske naivnosti kojom je i dugo i duboko posedovala svet.

Sveta se kao nepresušnog Božijeg rukopisa Desanka Maksimović nije mogla načitati. Svet traje, jer znači, reče Ivan V. Lalić, a značenja mu je, između ostalih, na srpski jezik prevodila ova pesnikinja. A zato što znači, život je značajan, jer je simboličan - mogli bi potpisati i Pasternak i Desanka.

Naša Desanka Maksimović je, poput prvih hrišćana, već u ovom životu svoje bližnje gledala obasjane onom poslednjom svetlošću i takve ih živopisala. Ona se sa svojim Brankovčanima prostodušno obraćala Bogu kao kakvom Velikom Nebeskom Kmetu. „Moj veliki znak krsta je kad praštajući mahnem rukom“. I zaista, šta drugo prožima njenu carsku knjigu „Tražim pomilovanje“ do taj svepraštajući, patenički znak krsta.

Ovoj velikoj njenoj i našoj knjizi krasno bi pristajale reči Njegoševog igumana Stefana: „A što mi se najviše dopada / Što svačemu treba nazdraviti!“ I ne samo nazdraviti, već i svemu i svakome oprostiti. Praštajte. Nije nimalo jednostavna ova poema gde je Desanka Maksimović u svim pravcima raspevala Dušanov Zakonik. Govoreći čas iz careve, čas iz sebarske, kaluđerske, poklisarske, robovske, meropahove, jeretičke ili državne perspektive, iz ugla neshvaćenih, naivnih, kamenovanih, zavidnih, oklevetanih, sa stanovišta babunskih, neprijateljskih, jasnovidačkih i inih, naša pesnikinja govori samilosno i sapatnički prevashodno glasom svojim, pesničkim, u koji se staču svi ovi brojni i brujni glasovi od kojih je sačinjena jedinstvena organska spona sa našim srednjim vekom, u kome se ogledaju potonji vekovi.

Nije se slučajno ovoj knjizi, po svedočenju Stevana Raičkovića, toliko obradovao Vasko Popa, pesnik sasvim drukčijeg poetičkog opredeljenja, koji je tada već uveliko bio zakoračio u svoju čuvenu pesničku avanturu sa motivima iz stare srpske prošlosti i mitologije. I bio, naravno, na razne načine osporavan. Sećam se, piše Raičković, šta je jednom Vasko rekao: „Nikada ne znaš odakle će ti stići pomoć i podrška“.

Ja znam ko sam

po zvonu

što sa zadužbina nemanjićkih peva

po jasnosti njegova glasa,

po tome što me od Studenice do Mileševa

pradedovi gledaju s ikonostasa

i što svaki u ruci drži hram.

Samo su Jovan Dučić i Desanka Maksimović, svako na svoj način, umeli da slave imperijalnog Dušana. Desanka Maksimović je naročito slavila, a katkad i podrivala, careve stroge zakone kojima kažnjava krive - „ali ne surovije / nego što u zakonu stoji“. Volela je otmenost i samosvest kojom sebe samodržac ograničava.

Da dodam nekoliko dokumentarnih detalja. Dugo sam tajio kako sam, inokosan i gnevan, prvu svoju pamtljiviju pesmu „Rajkovanje“, davne 1966. godine, bio objavio sa posvetom Desanki Maksimović: „Zar za nas pomilovanje / za nas koji smo već i onako po milosti božijoj / i opštinskoj / na zemlji održani, / od boga sačuvani, / nedužno numerisani...“ I tako dalje i sve gnevnije. Desanki Maksimović, jer sam bio bez igde ikoga i jer nisam imao na koga svoga da se ljutim. Ali Desanka me je čekala - što za Dučića reče Danojlić - imala je vremena!

Kada me je, onakvog goluždravog i nakostrešenog, prvi put ugledala, prišla mi je, osmehnuta, i praštajući mahnula rukom. A docnije, kada bi štogod aluzivno i ukoso, politički, a opet šeretski govorila, znala je, ne samo da mahne rukom nego, onako po seljački, i da namigne. Posle jedne književne večeri gde smo nastupali, uzela me je pod ruku, pohvalila pesmu koju sam govorio i pripomenula da sam ja njen Hercegovac pa da zato ne smem da imam nijedan pogrešan akcenat.

DVE SLIKE IZ PRIŠTINE

SA Desankom Maksimović imam dve fotografije, dva kadra istog susreta u Prištini 1. oktobra 1982. godine. Uzgred, tek podsećanja radi, u julu te godine definitivno sam prešao u Beograd. Na jednoj fotografiji Desanka je digla ruku na svoju glavu, kao da se od sunca štiti, i nešto mi važno - čini mi se da znam i šta - govori. Na drugoj me je, kanda, tom istom rukom uhvatila za dugme. Protiv uroka, valjda. Da odagna zle sile od mene.

Da li ih je odagnala?
(Nastaviće se)