Baražna vatra Krleže

Dve godine sam u Odjeku (1970-1972) petnaestodnevno objavljivao književnu kritiku, a onda to sabrao i objavio u knjizi Jesi li živ (1973). Uskoro su, kad već u Odjeku nisu, književni policajci otkrili čitav subverzivni sistem. Biće da su se poveli za predgovorčićem, koji, kao i knjiga, nosi naslov „Jesi li živ“:

Jesi li živ? Tako je naslovljen jedan esej Danijela Dragojevića, tako se u Dalmaciji, i u tome eseju, pozdravljaju ljudi: jesi li živ - umesto dobar dan. Tako su se, pomalo starinski, svakoga jutra, pozdravljali ljudi i u mom zavičaju: jesi li živ - umjesto dobro jutro. Jer, izdajama ne treba mnogo. Jedna noć. Naročito noć. I više nisi živ. Ti više nisi ti...

Knjiga nije bila zabranjena. Ima suptilnijih metoda: povuče se iz prodaje. Zakatančili su šezdesetak neprodatih primeraka. Dok su napadi u medijima trajali, knjiga se ubrzano prodavala. Dobrotom jedne osobe koja je knjigu povlačila iz knjižara, dobio sam petnaestak primeraka. Smenjen sam sa mesta urednika. Partijska organizacija izdavačke kuće javno se požalila da nije mogla da me izbaci iz partije, jer i nisam član partije...

Na CK BiH napadne me Fu Mu (Fuad Muhić), a u Politici, pa onda i u Oslobođenju, u zaštitu me uzme Predrag Matvejević. Nagovara me Matvejević da, uz pisamce, knjigu pošaljem Krleži. Tako učinim. I ubrzo dobijem pismo Krležino - da je knjigu sa zanimanjem pročitao, pohvalio šta je već pohvalio, a pošto o njemu nisam pisao, ironično je primetio kako su oni o kojima pišem dobili dostojnog egzegetu...

Matvejević, preko Enesa Čengića, Krležinog kamerdinera, udesi da me Krleža primi u Zagrebu u hotelu Palas. Formalan povod bio je dobijanje autorskih prava za Krležine knjige u „Ars-lektiri“, ediciji koju sam formirao i realizovao, a posle smene i dalje uređivao, mada je druga osoba potpisivala...

Čekamo Krležu Matvejević i ja, ali odnekud i dva dopisnika Oslobođenja, bivši i budući... Vidim da ću većma ćutati. Uostalom, i došao sam da slušam...

Vidno oronuo, Krleža hitro ulazi na vrata, hramlje i poštapa se, znamo da trpi teške bolove u kuku i kolenu. Odmah sa vrata osuo je baražnu vatru, a sve da pažnju privuče za svoje izrazito, lavovski izrađeno lice: do pet sati je, nesaničar, čitao... a već u sedam ujutro budi me reditelj iz Beograda. „Gospode Bože, tisućudevetstosedamdesetikoje došli su iz toga vašega Arnautluka, da u Agramu igraju Koštanu... Ko je ovdje Nogo? Pa vi ličite na Jakca“ - tada sam nosio i brkove i bradu - nije pametno ličiti na Jakca...

Za ta dva sata Krleža je popušio desetak cigareta, a osim konjaka, popio i buteljku vina. Poslužuje nas mlad i crnpurast konobar koji zna Krležine navike. Krleža jelovnik ne otvara, već pita šta danas preporučuju... „Ćujte, Krleža...“ „Nemojte vi meni, ćujte, Krleža, ćujte, Krleža. Znam da se ni u tom tamo Nišu dobro ne govori, ali kad mi započnete tim ćujte, prođe me volja da jedem“...

Slušam Krležu kako govori besprekorno, neutralnim akcentima. Kajkavac je učio jezik, radio na sebi, da bi lepo govorio... „Mislite li i vi, Nogo, da je Bora veliki pisac?“ Čujem sebe kako kažem: Najveći... „Znam najmanje desetak austrijskih, nemačkih, švajcarskih i inih“, usput pominje sva ta imena, „koji su u to doba i bolji i značajniji od Bore... Ali, naravno, Bora je najveći...“

Slušam Krležu, fasciniran kako priča, a o čemu god da priča, priča o svemu: o bedi naše književnosti, naročito hrvatske, o generacijama koje se smenjuju i pišu dosadno, i ni o čemu; „od tih nabeđenih hermetičara, koji su epigoni trećerazrednih svetskih pisaca u modi, darovitiji je, življi i duhovitiji feljtonista Brana Crnčević, koji je tu, po Zagrebu, tražio dežurnog ustašu, i s razlogom dobio ćuške... Eto taj Kiš, koji je kod mene dolazio, on zanimljivo piše“...

Znam za Krležinu navadu da o najboljima piše najgore, recimo o Dučiću ili Tomasu Manu... Znam šta je u srpskoj književnosti kudio, a šta hvalio... Znam da je Vinaver pisao da je Krleža - frankovluk presvučen marksizmom... Znam njegov odnos prema Njegošu i epskoj vertikali - naš pad do slepačkih gusala - i znam da u mnogo čemu ima krivo... Ali takođe znam da ponekad ima grandiozno krivo, kako je za Matoša govorio mladi Andrić...

Pokušavam nekoliko puta da pripitam zašto se ponekad ne umeša u današnje, ako ne u političke, ono u književne sporove. Tu Krleža najednom planu: „Što vi to mene pitate. Koji sam ja lipov ... da me to pitate... I bog i svijet zna da sam ja, nakon oslobođenja, sa flasterima na ustima. Ja pišem nekakve književne razglednice. Mene su odredili da izmišljam kulturu i književnost narodu koji tu kulturu nema. Ja sam jedan običan falsifikator. Mene treba dati uhapsiti“... („To prije nikada nije rekao“, kaže mi Matvejević. „Zabilježi to“... Istog trena sam odlučio da ni reč ne zapišem... Evo tek sada pišem, ne po izbledelom, već po nesigurnom sećanju.)

Ulazimo u kola, pratimo Krležu do njegove kuće na Gvozdu. Lepo vidim kako, onako na štap oslonjen, uzdržano tuli što i on ne može da pođe s nama. Godine, bolest... Melanholijom se obliva to izrađeno lice lava. Lava koji je pogubio zube... Onda se okreće prema meni i pita: „Jeste li zadovoljni?“ Kažem: Veoma... „Pa i ja bih“, kaže, „bio zadovoljan da sam u vašim godinama sreo Krležu“...

(Nastaviće se)