Vlast Ćopiću presudila

Smireno i distancirano pričam im svoj slučaj, a dok pričam, Skender otpuhuje i preslišava se šta će sve reći Hamdiji (Pozdercu). Krklecu je stalo da sazna što više golih činjenica, i u tom smislu mi postavlja niz konkretnih pitanja, među njima i kanim li ih tužiti. Ne kanim, jer bih inače u nekoj noći mrtav osvanuo u Miljacki... Kanim da budem što bolji pesnik, a njihova bruka tim veća, baš kao ona beogradska, kada su iz humanitarnih razloga skitnicu Tina Ujevića proterali u zavičajne toplije primorske krajeve, da bi ga sklonili od oštre beogradske košave...

Uporno ćuti jedino Ćopić... Dok pričamo, nekuda izlazi pa se vraća, usplahiren, a kada ustajem da krenem, Ćopić će, uz rukovanje: Ma ja sam čuo da si ti neki nacionalac... Pogledao sam u te sivoplavkaste oči i nisam ništa rekao...

Tih očiju sam se setio kada smo u Beogradu, nakon nekog čitanja, išli na kasni ručak u „Klub književnika“; organizovali su to ljudi iz sarajevskog „Oslobođenja“; čitali smo zajedno, pa nisu mogli izbeći da i mene ne pozovu. Glavni urednik ili direktor zamolio je Ćopića da nam ispriča kako ono Andrić psuje...

Uz čašicu, Ćopić je živnuo, navukao masku šereta i počeo da veze kako je nakon tarapane sa „Jeretičkom pričom“ sedeo jedne noći u ovom klubu, sam samcit. Okolo brisani prostor, unutra izopštenik... Niko ni da pozdravi, kamoli da sjedne. Tek u neko doba eto ti Andrića, pa pravo za moj sto. Sada već oni koji prolaze poizdalje govore kako je hrabar onaj koji sa mnom sedi, a pitanje je dana kada ću u zatvor...

Gledam u Andrića, on sve to kao da ne vidi, ne čuje. Jednako priča o Geteu... Pomišljam da se vratio odnekud iz sveta, da nije čitao novine, da je u neznanju seo za moj sto, a onda odjednom, usred visoke teme, zaćuta, pogleda u mene, pa će: Ču li ti šta ovi govore... Onda se, kao da ovo nije rekao, vraća svojoj priči i svojoj večeri - vešto i u jednom nizu oguljenoj jabuci... Ustajemo, on me zamoli da ga ispratim.

Tamo na ulici, usred priče zastane, pa će opet: Ču li ti njih? Čuo sam, a iz ponovljenog pitanja već razabrao da Andrić zna o čemu se radi, da nije slučajno seo za moj sto. - Jebo ti take šale, prvi put čujem Andrića kako psuje... Ta je psovka dublji oblik Andrićeve zemljačke milošte; to psuje onaj koji je, po prirodi posla, bio u blizini moćnih - Hitleru je, recimo, predao agreman - pa je znao šta sve ljudi ljudima mogu da učine...

Poslednji put Ćopića sam video kada smo tu negde na književno veče, možda u Aranđelovac, putovali. Pritiskao nas je svojim ćutanjem... To je bilo vreme kada su ga napuštale reči. Njegove nekada žive plave oči sada su ugašene. Imaju boju pepela cigarete. Oživele su tek kada je publici čitao jednu kratku i lepu neobjavljenu priču. Samo ga je odjek njegovih reči u publici prenuo, a nas podsetio na onu jedinstvenu mešavinu Davida Štrpca i Budaline Tala u lirskoj mesečinastoj pozlati... Čim je čitanje završio, Ćopić se smračio i ugasio. U povratku do Beograda bio je nešto između Mračajskog Prote i Kneza Miškina.

Branko Ćopić je bio veliki pisac na način ruski, božjački...

Pred kraj Ćopić se žalio da je pogubio pola rečnika. Sa najvećim tiražima i sa velikim honorarima bio je uobrazio da neće imati otkuda da plati ni struju ni stanarinu... Kad su Ćopića videli na Hristovom grobu, neka dva klipana su se medvedskom šalom šalila da će komunistu hodočasnika prijaviti... Crni konji i konjanici i mrke ubice sa ljudskim likom sve češće su mu se priviđali... Takav opustošeni Branko Ćopić odbio je da živi.

U suton 26. marta 1984. godine Ćopić je na strahotan način okrenuo leđa našem svetu. Veliki pisci, i kada su bolesni, daju nam neke znakove. Neke njihove identifikacije su simbolične. Nije imao za struju i stanarinu, jer znatan deo njegovoga naroda zaista nije imao. One što su na Hristov grob hodočastili, nekada su zaista prijavljivali. Crni konjanici i mrke ubice uskoro su postali naša stvarnost...

(Nastaviće se)

NASLOV SIMEUNA ĐAKA

SLOVU zemljačke odanosti naslov je dao Kočićev Simeun Đak:

BUDI MENE MIRAN

Onaj grob u žitu gdje leži

Djed Rade

Ko u svojoj kući na seoskom groblju

Čekao je hudo božije čeljade

Da ga upokoji kada mu pozoblju

Crni konjanici i vrani gavrani

Svu od mjesečine zobnicu vedrine

Crn zavoj smijeha i božur na rani

Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine

Budi mene miran Snago Podaništva

Zgranuo si one noći nevesele

Isprane šafrane i ječam u klasu

- Ako sam to što sam Zrno Stida

Ništa

Neka nam se groblja u nebesa sele

Jutro plavog sljeza o beton se sasu