Skender Srbe izabrao

U KRUŠEVCU se proslavljalo šest vekova Kosovske bitke. Podignut je Mitrićev spomenik knezu Lazaru, ispred biblioteke postavljena Njegoševa bista, u nekoj važnoj kući Milić od Mačve naslikao „Obretenije glave Lazareve“, otvoreno Slobodište, na Muzeju sinuli Srbinovićevi mozaici... Oni koji su tada vodili kulturu nisu zaboravljali Srbe izvan Srbije. Ali ni bosanski doušnici one koji u Srbiju češće odlaze... Rečeno mi je da bi za tu priliku trebalo da govorim novu pesmu. Ali čim je nešto po narudžbi, odmah se zakočim.

Imao sam pesmu posvećenu Principu, koji je na Vidovdan 1914. obnovio Obilića, pa ako im odgovara, to bih da govorim. Odgovara, rekoše, i eto mene u Kruševcu gradu bijelome. Konačim na Jastrepcu, i jednom se do Kruševca i nazad vozim sa Dobricom Ćosićem, koji je, kao što je znano, pod partijskom epitimijom. Retko vidljiv, a u svemu prisutan, on upravlja iz senke, a kada zaverenički dela, Ćosić je najsnažniji. I tada i kasnije.

Od svega što se tamo zbivalo meni je zauvek u uvu ostao glas Skendera Kulenovića dok je kraj Njegoševe biste govorio „Stojanku“. I neka mi niko ne govori da nije važno na kome se mestu i u koje vreme stihovi kažu. To nije glas ni lelek, već neka biblijska lomljava, tutanj i zemljotres, od čega se kostreše vlasi i nagoni suza. Reči su izvaljene iz ležišta i namagnetisane. Osvrnem se i vidim kraj sebe Bećkovića kako grize usnu da ne bi zaplakao. Šta je, Matija, šapnem... Gledaj bega šta nam radi, još malo pa će nas vratiti u kmetove.

Ne znam kako mu je u Beogradu, ali Skender se dobro osećao u Srbiji. Iz Beograda je, a možda i od kuće, Skender često bežao, u ribolov, a onda u Mostar. U Mostaru su ga namestili u hotel Neretvu. Nešto je radio u pozorištu. Dosta je u Mostaru pričao sa ljudima, šetao i pio, i gledao u smaragdnu Neretvu, ne bi li njenim vrtlozima otekla njegova melanholija. Otkinuo bi mu se tu i po koji sonet, naročito kad vetar pusti bika u vrhove košćela.

Nekada se vozom putovalo, putovalo. Ranim vlakom prema jugu idemo na „Dučićeve večeri“. Usplahireni Skender pita Sarajlića, koji je malo zakasnio, je li ispunio obećanje. Sarajlić brže-bolje otrča niz stepenice i otuda se vrati sa unučićima. To su mala pakovanja konjaka koje Skender u kupeu pedantno ispred sebe reda, pa bez hiće i srkleta, onako po istilahu, prvo otvori i otpine, mršteći se i sve pogledujući kroz prozor, a kako konjačić počinje iznutra da greje, tako se i njegovo lice smiruje, telo opušta, i sve što je raštimano, a raštimano je sve, nekako dolazi na svoje.

Gledam pesnika iz čitanke prvi put iz blizine. Lepo vidim kako bista ožive, progovori čak nekim dubokim, raspuklim, neovdašnjim glasom, a kad poče i da se smeje, jedva se privikoh na živa čoveka. Iskrsnu nestvarno lep krajolik i ukraj šume kućica šindrom pokrivena. - Ovde bi se moglo pisati - veli, pisanju ne baš tako odani Skender. - I piti, i piti - dodade nepotkupljivi Raičković.

Skender je pio, pričao, pevao, smejao se, i radovao što smo zajedno. Ali smo osećali da je nečim ranjen i da je sve što radi samo zavoj preko te rane što ne zaceljuje.

U mladosti lep, u zrelosti naočit, Skender Kulenović je u starosti, u pojavi i držanju, u izgledu, imao nešto istovremeno aristokratsko i atavističko. I izopšteničko... Da, Skender je pričao, smejao se, pevao - Put putuje Latif-aga sa jaranom Sulejmanom - pio i veselio se, ali se videlo da je iz humusa izvaljen, naheren, rakijom načet, i da u piće potapa nezadovoljstvo.

Išli smo u Čačak i o Skenderu govorili Đuro Gavela, Raičković i ja. U jutro, miholjski zlatno, poveo nas je Gvozden Jovanić u svoje selo. Na kapiji Gvozdenove rodne kuće devojke u nošnjama, hleb i so, desetogodišnja rakija dožuđenica iz bureta, a onda sve po redu, kako to ide za stidne goste u bogatoj domaćinskoj srbijanskoj kući... Rašćefleisao se beg i raspričao, pa nakon izobilnog jestija i pitija, ugledav između dva bora u debeloj ladovini mrežu za ležanje, ponamesti se u njoj kao u kakvoj kolevci. A kad ga Stevan poče podbadati kako, beli, zna da uživa, Skender će, sa skoro nehotičnim, homerovskim humorom da doda kako je još 1941. nepogrešivo izabrao Srbe, i još se nije pokajao. Izaberi i ti, veli Stevanu, eno ti iste ovakve ljulje na drugoj strani, ko ti brani. Premda je zazirao da podražava ikoga i u čemu, ispruži se i Stevan. Domalo, zaspaše obojica. A mene sanak ne vata. Valja mi se vraćati u Sarajevo.

Objavio mučeni Nenad R. nekakvu antologiju i u nju uvrstio izvrsnu priču „Golimjesto“ Đure Damjanovića. U bosanskim književnim maglama u priči se prepoznao, a nije bilo teško, zorli kabasti Maglajlija, tada Predsednik Nečega... Zabranilo antologiju, iseklo čitav tiraž, podiglo hajku na antologičara, još više na sirotog Đuru, koji je, sva sreća, živeo u Beogradu. Inače...

Urednik „Književne reči“, pisac Radoslav Bratić zatražio zemljačku podršku od Skendera i Ćopića. Obojica podršku dali, a onda u akciju stupa Krležin seiz Enes Čengić, vazda Sarajevu na usluzi. Znajući kako je Ćopić duševno načet i kako od svega prizire, Čengić ga stane strašiti i nekako mu za sarajevsko „Oslobođenje“ iznudi da svoju podršku relativizuje. Nazove Bratić Skendera i ispriča mu da se Ćopić predomislio, pita ima li on, Skender, šta da doda. Što sam rekao, rekao sam, veli beg.

(Nastaviće se)