Bule gurnut u budžak

DRUKČIJE je hodao, govorio, drukčije se smejao, izgledao. Sa zašiljenim, a opet kao podrezanim ušima, sa čudno pomerenim sklopom nosa, usana i brade. Dok govori, drukčijim, samo njegovim akcentima, i dok rasteže svoje rugalačko e-e-e između reči, oči te fiksiraju i kroz tvoje oči svrdlaju, kao da nešto iza tebe traže. Čelo mu se gubilo u visokim zaliscima, na ispupčenoj ćeli nepokorno su lelujala dva-tri pramena. Osim na čoveka, ličio je na još ponešto što se kolebalo između vuka i lasice. Vukom su ga zvali tamo u Bijelome Polju. U Beogradu su neki mislili da je Nečastivi... Vuk i zvono. Mrak i sove. Đavoli dolaze...

„Što se za Andrićem povodite? Eto sad i ti“, veli mi, pominješ taj pozitivni nihilizam: Neka bude što biti ne može... Ima Njegoš boljih, širih stihova. Recimo onaj kad iguman Stefan kaže: „A što mi se najviše dopada, / Što svačemu treba nazdraviti“... To su stvarno široki stihovi, možda bi ih trebalo suziti, kažem.

Tajna i trajna ljubav Miodraga Bulatovića bila je poezija. Kao i kod drugih velikih pisaca, i kod Bulatovića, najbolje što je pisao bila je poezija. Šta je drugo do poezija ta jedinstvena parabola, ta bulatovićevska emulzija Biblije i Beketa, Boša i Šagala, u našoj dinarskoj, bjelopoljskoj, već posustaloj narodskoj krilatosti, gde se orli i sokoli vrh timora ne viju, već umorno ljudsko, božjačko srce u crvenom petlu prema nebu lepeće...

A bilo je to jedno ucveljeno siroče kome je tetak iz Odese - Rus, Ukrajinac, šta li - ubio oca, tu pred njim; dok je sin oca držao za ruku. Tada je prvi put u grčevima pao na zemlju i tresao se s penom na usnama, a od tada bolovao od neke bolesti koju je zvao vertigo... Kada bi osetio da mu vertigo dolazi, u svesti se obdržavao čitanjem Gorskog vijenca, najčešće...

PriČao je da su onda oca, u krvi, na kućni hrastovi astal poturili, da je hrastovina očevu krv duboko upila, a da je on svoje prve tekstove na tome stolu napisao, svaki čas pogledujući u krvave mrlje koje se ničim nisu mogle izvući ni izbrisati. Pisao je osenjen tom krvlju očevom... O najvećoj traumi svoga detinjstva, svoga života, jedva da je u jednom poznom intervjuu koju reč prozborio, ali svojom rukom, izgleda, ništa nije mogao zapisati. Pričao je kako se sprema da o tome piše, ali to mu se otimalo. Pa ipak, sve drugo što je pisao, kao da je odnekud iz tog tamnog izvora pulsiralo. Iz te rane upravljen, neosporan talenat njegovoj je dijaboličkoj tvorevini krivudavo priticao...

Bulatović nije, kao Andrić, umeo svoj dar da skriva, ovde gde se samoniklom daru ne prašta... Najprevođeniji i među najtiražnijima za života, Bulatović je danas gurnut u budžak. O njegovim knjigama ne brinu se ni zadužbina, ni društvo za obožavanje, ni izdavačke kuće, ni žene, ni ljubavnice. Niko. Sam u životu, sam i u smrti. Bulatovićevu prekretničku ulogu u srpskoj prozi već pripisuju drugima, onima koji su došli posle njega, i to, da stvar bude sasvim cinična, njegovim učenicima i šegrtima...

Znao je ponekad, kasno noću, iz Kluba književnika da me odveze do stana na Voždovcu, ponekad i iz grada, danju, do obdaništa iz koga bih retko, kada je moja žena bila sprečena, uzimao mlađeg sina. A kada sam ga jednom naterao da u stan uđe, izvinio se da ima nešto kratko u pošti da obavi, pa se uskoro pojavio sa obilatom fasungom: ulje, brašno, šećer, kafa, čokolada, makaroni, riža, so, sokovi, vino... A kad je na polici svoje knjige ugledao, na svim belinama prvih strana ispisivao je kao posvete čitave romane... „Ne ulazi se“, veli, „pogotovo prvi put, u kuću praznih ruku. Tome me je naučio Andrić“.

Šetali smo periferijom Beograda, pored kuće u kojoj je stanovala jedna zanimljiva i načitana žena koja bi se silno obradovala da joj preko praga kroči Andrić. A i ja bih se, razume se, dodatno afirmisao. Ubeđivao sam ga kako već znam, ali Andrić je tvrdo ostao pri svojoj. Kasno je, kaže, a i da nije, kako ćemo praznih ruku. „Da imamo barem jabuku“... Ovu drugu, patrijarhalnu stranu Buletovu retki su znali, a ona je bila skuplja od amoralne, javne obrazine, koja mu je, istina, vremenom srasla sa licem. Kada smo ga pitali kako je mogao javnoj poruzi da izloži čoveka koga je venčao, govorio je: E-e-e, kum u gradu nije isto što i kum u selu... I nije. Ovde to malo znači...

Da se umeša u kakvu polemiku, da naruži i nagrdi, to je bilo jače od njega, i u takvim prilikama živnula bi njegova pogana imaginacija... Odgovarali smo ozbiljnog čoveka da se s Buletom ne kači: provući će te kroz kanalizaciju, ti se u tome nećeš snaći. I nije... Za jednog je govorio da se tušira u čarapama, drugome je poručivao da će mu provući alku kroz nos i voditi ga na vašar, za trećega je pričao kako je savršen dokaz da je čoveka moguće napraviti lizanjem...

U ovakvim nakaradnostima Bule je uživao, poročno, sladostrasno. Ali i takav, Bulatović je bio nijansirano zao. Kad ga je jedan neznaveni zamolio da mu pročita rukopis, Bule mu se dražesno izvinio: upravo piše novu knjigu, pa se boji da ne padne pod njegov uticaj. Nije iz haubice pucao na vrapca. I znao se krotko primiriti pred onim, vrlo retkim, koji su skuplje, jer ređe od njega, umeli da isuču mač usta...

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA