Vojnici porodice Šabani

POLICIJA u Astiju, u Italiji, 12. maja 2001. zaplenila je 50 kilograma heroina i dva kilograma kokaina, uhapsivši Ilira Kokalarija (alijas Aleksandar Kalo) i Bruna Pavezea, koji su drogu pripremali za prodaju.

Sve je počelo redovnom kontrolom saobraćajne policije u Firenci koja je zaustavila i privela Albanca s Kosova, kod kojeg je nađena droga. Na osnovu njegovog iskaza, policija je došla do Ilira Kokalarija. Kolege iz specijalne jedinice iz stanice Asti krenule se na adresu na kojoj on boravi. Kada je na stepeništu u zgradi sreo policiju koja mu je zatražila dokumenta, počeo je da beži uzanim uličicama kroz centar grada, ali je posle kraće potrage uhvaćen i uhapšen.

Slučaj je izazvao moju profesionalnu radoznalost, pošto sam prethodno radio sedam godina u odeljenju policije koje je sarađivalo s tužilaštvom. Posle prvih provera u Prištini, ustanovili smo da je „vlasnik“ laboratorije za pripremu heroina bio jedan od mnogobrojnih „vojnika“ porodice Šabani. Ona danas predstavlja jednu od najaktivnijih kriminalnih grupa na Balkanu u međunarodnoj trgovini heroinom, čiji je vodeći eksponent Kamil Šabani, hapšen u Evropi (Švajcarska i Makedonija) zbog međunarodne trgovine heroinom.

Kolege iz Astija su u stanu Kokalarija našle niz supstanci i aparaturu za pripremu droge širokog spektra, što je značilo da nisu radili samo za lokalne narkomane. Otkriće prave laboratorije za „pripremu i rasparčavanje“ heroina u ovako malom gradu kao što je Asti, značilo je da kriminalno širenje i međunarodna koordinacija trgovaca u Evropi i u Italiji nažalost funkcionišu.

Ako pogledamo albansku kriminalnu strukturu u svetu, nju karakterišu, još od osamdesetih godina, brzina ekspanzije, prodornost i široko prisustvo na teritoriji, kao i koordinacija. Sve to ukazuje na dobro organizovanu strukturu, hijerarhijski ustrojenu, inspirisanu modelom nekadašnje sicilijanske mafije: uzak krug ljudi kojem pripadaju krvni srodnici i/ili stečeni rođaci.

U SAD, kao i u Evropi, lanac komandovanja albanskog kriminala je slika i prilika „mafijaškog modela“ koji funkcioniše u decentralizovanim grupama kojima naređenja stižu od šefova. Te kriminalne grupe u svom delovanju, kao što smo rekli, imaju operativne modele koji su tipični za bivše policije istočne Evrope.

Američki istražitelji su unutar grupe prepoznali komandnu grupu od koje zavise sve aktivnosti. Ta struktura nazvana je većem, koje se sastoji od šefova oblasti ili šefova FIS. Veće nadzire operacije u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji, dok u svakoj državi postoji sistem podšefova - članovi istog FIS koji su predstavljeni u veću koje prati „trgovinu“ direktno na terenu, u ovom slučaju u SAD.

U okviru veća pozicije su strogo povezane rođačkim vezama (gjak). Tamo gde postoji krvno srodstvo postiže se i veća pozicija u lancu, a ako se radi o stečenom rođaku (miljsi), imaće nižu poziciju. Veće postaje neka vrsta „sobe za režiju“, čiji su članovi povezani krvlju ili rođačkim vezama, a ono se bavi koordinisanjem podgrupa i njihovim kriminalnim aktivnostima, deleći teritorije u skladu sa uticajem FIS i tražeći rešenja za nesporazume ukoliko se pojave u nekoj oblasti. Uputstva veća su „smernice vodilje“, i taj metod čini albansku mafiju još prodornijom.

Šef svake porodice u veću je predstavnik za svoju oblast. Te oblasti imaju uticaj u veću u skladu sa uticajem na teritoriji. Stoga su, recimo, neke porodice iz Njujorka spojile poslove u Bronksu. Unutar svake oblasti, svaka porodica ima svoj izvršni komitet, takozvani bajrak. Njega čine šef FIS i krvni srodnici (gjak), i zato bajrak predstavlja specijalnu grupu unutar onoga što je šire od porodice. Krue, ili šef svake porodice, bira manje vođe kruetar, ili podšefove, najčešće krvne srodnike - gjak. Bajrak pruža tehničku podršku neophodnu za obuku radi vođenja aktivnosti krijumčarenja i organizovanja pljački širih razmera.

Ova objašnjenja dodatno razjašnjavaju zašto su bivši pripadnici „tajnih policija“ stigli do organizovanog kriminala, kao što je bio slučaj u Njujorku i Nju Džerziju.

Ono što je deo kriminalnih aktivnosti jeste priliv novca koji bi trebalo „oprati“. To se postiže preko firmi za uvoz i izvoz, emigrantskih i političkih udruženja, i tu je bitna uloga „koordinatora emigranata“. On, uglavnom srodnik, koordiniše i organizuje putovanja iz Amerike i Evrope ka Albaniji, Makedoniji i Kosovu.

Nukleus strukture albanskog kriminala je „ćelija“. Radi se o malim jedinicama od četvoro do 10 ljudi, uglavnom rođaka, koji su na taj način organizovani u Americi i u Evropi. Šef tih jedinica odgovoran je za izvršavanje naređenja. Takva organizacija omogućava fleksibilnost i povećava verovatnoću „uspeha“. Tokom ,95-96, nekoliko Albanaca je uhapšeno na severoistoku SAD, a najviše u tri države, zbog pljački supermarketa, restorana i automatskih kasa, uzimajući i po 50.000 dolara po pljački.

Četiri čoveka bila su uhapšena u avgustu 1995. u Nju Džerziju: Arđan Bujaj, Sokol Nukaj, Nikolin Prelaj i Enđel Rezaj, zbog pljački koje su počinili godinu pre toga. Kod njih su pronađeni alati za obijanje, prijemnici, ali i sofisticirana tehnička oprema za praćenje razgovora. U njihovom slučaju, otkriveno je da su sve objekte koje su opljačkali nadzirali u poslednje dve godine. U jednom trenutku čak su nadzirali i Federalnu policiju (FBI), koja je osmatrala mogući objekat napada.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGA „Ćele kula Kosovo 2000-2004.“ može da se naruči na mejl izdavača office@novolistampa.com, ili na telefone 064/1470299, 011/3237007.

Kupovina u knjižarama „Delfi“ i „Laguna“. Prihod od prodaje knjige namenjen je Dečjoj kući u Gračanici.