Gvozdeni zavet ćutanja

NEOPHODNO je istaći da se organizovani kriminal (pre svega onaj porodični) između 1990. i 1996. proširio i pustio svoje korene u celom regionu Balkana. Koordinacija i pomoć koji su dobili od emigrantskih zajednica, koje su u inostranstvu bile prisutne i pre egzodusa devedesetih, u Evropi i SAD su podsticali širenje kriminala. Ovaj fenomen je u SAD bio praćen sa posebnom pažnjom i strahom, još od početka osamdesetih godina. Detroit i Njujork su bili mete kidnapovanja i krađa. Još od 1985. Albanci su primećeni zbog njihove snalažljivosti u poslu sa drogom. Ova aktivnost je bila povezana sa tzv. Balkanskom rutom, čiji je početak u centralnoj Aziji, dalje ide ka Istanbulu i Beogradu, a zatim ima dva kraka Sicilija - Francuska, pa potom ka SAD.

Američka vlada je procenila da je između 25 i 40 odsto heroina koji je 1985. stigao na interno tržište prošao kroz albanski kanal. U tom smislu prosvetljujuće deluje članak iz Njall Street Journal, objavljen 9. septembra 1985, u kom se izveštava o postojanju plana da se izvrši ubistvo Alana M. Koena, zamenika državnog tužioca Rudolfa Đulijanija, i agenta DEA Džeka Delmora za sumu od 400.000 dolara.

Đulijani je javno optužio Balkansku vezu, grupu albanskih kriminalaca, međunarodnih trgovaca drogom, koji su organizovani na teritoriji Njujorka, još od kraja sedamdesetih godina, čije su vođe Skender Fiči i Dževdet Lika. Zamenik tužioca i agent FBI su ušli u program zaštite svedoka zbog stalnih pretnji smrću, koje su se nastavile i kada je proces završen i doneta presuda.

Deset godina kasnije, još organizovaniji i sa čvršćim korenima, albanski kriminal je širio svoje aktivnosti i reorganizovao je svoje tokove u SAD. U januaru 1995. američke vlasti su procenile da se zarada od krađa u supermarketima, bankomatima, zlatarama i restoranima kreće oko 10 miliona dolara. U prvim godinama devedesetih grupe u Njujorku, Bronksu su izvršavale krađe sa takvom lakoćom i uspehom da je policija morala da se obrati federalnim vlastima, ali ni FBI nije uspeo da taj fenomen drži pod kontrolom.

Posle analize počinjenih dela, došlo se do nekoliko zaključaka: mnoge od akcija koje su izvršene služile su da se pomognu vojne aktivnosti u bivšoj Jugoslaviji ili da se finansira albanska zajednica u Makedoniji i na Kosovu. Najveći deo je odlazio ekstremnoj albanskoj desnici, koja je sakupljala oružje koje će iskoristiti u odgovarajućem trenutku.

U okviru kriminalnih grupa, kriminalci su se delili na osnovu specijalnosti i na osnovu sposobnosti. Na primer, tzv. A-tim je koristio elektropneumatske bušilice, boce sa kiseonikom, termičke bacače koji su mogli da dostignu 10.000 stepeni Farenhajtovih. Sa preciznošću i stručno, oni su uspevali da prodru u sefove bez oštećenja sadržaja - novca ili zlata. Bili su snabdeveni i radijom, skenerima za presretanje policijske komunikacije i sofisticiranim sistemima za onesposobljavanja alarma.

B-tim nije bio specijalizovan u toj meri. Sastojao se od 4-6 ljudi i koristili su najjednostavniji alat za obijanje, uglavnom su pljačkali bankomate i sefove, uz pomoć „stražara“ i vozača koji bi bio pripravan za beg. Pošto nisu bili specijalisti, ovi timovi su se isticali po brutalnosti i lukavosti. Radilo se uglavnom o Albancima sa Kosova, iz Makedonije i Albanije, koji su tražili laku zaradu i bili su ograničenih sposobnosti. Naviknuti na stari režim i na mučan život, suočavali su se sa zatvorom bez problema: za njih je to bio produženi boravak, sa sigurnim obrocima, krovom nad glavom i ponegde i sa platom. Za njih je to praktično bio odmor.

Dok su se vlasti mučile da otkriju umove koji vode operacije, istražitelji su shvatili koliko su jake veze sa zajedinicama u inostranstvu.

Jedan od kumova albanske mafije je identifikovan u liku Dauta Kadriovskog. Živeo je u Turskoj, a imao je čvrste veze sa ljudima iz Evrope i SAD. Iako je za njim australijska federalna policija izdala poternicu, pojavio se u australijskoj ambasadi u Atini radi izdavanja novog pasoša, zbog stvaranja distributivne mreže za drogu u Sidneju i Brizbejnu, uz pomoć albansko-hrvatske zajednice. Potom je nestao, da bi se pojavio u Nemačkoj, pod drugim imenom koje je koristio. U SAD je imao i danas ima, čvrste veze sa albanskom zajednicom u Bronksu i Nju Džerziju.

Vlasti su sumnjale da ima i blizak odnos sa „Sivim vukovima“, panislamskom grupom, fašističkih načela, koja je imala svoje ćelije u Nemačkoj i zapadnoj Turskoj. Uprkos svim naporima, Kadriovski je do 1996. bio na slobodi. Njegovi ljudi su, posle perioda stagnacije 1995-1996, uvećali broj krađa.

Albanci iz Bronksa su „pokrivali“ različite zone svojim delovanjem, između ostalog Vašington, Filadelfiju, Virdžiniju, Južnu Karolinu, Detroit i Čikago.

Na novom kontinentu operacije koje su dovele do hapšenja u okviru albanskog organizovanog kriminala su bile kratkog daha i nisu uspele ozbiljno da uđu u centralnu organizaciju. Uzrok je međusobna odanost, koja dostiže nivo gvozdenog zaveta ćutanja, što u potpunosti onemogućava niz informativnih i istražnih radnji policije. Decentralizovan karakter albanske kriminalne strukture, kao što je rečeno, omogućava da, ukoliko neka grupa bude „počišćena“, to ne ugrožava druge krimi grupe, niti samu organizaciju.



(Nastaviće se)