Noć svetog Valentina

U NOĆI svetog Valentina 2001. oko dva ujutru probudio me je telefonista Delta kontrole, javljajući o pucnjavi u Dečanima, u selu Strelc. Kada smo stigli na lice mesta, pronašao sam beli „golf“ pun metaka od kalašnjikova „Ak-47“ i leš mlade devojke, nije imala ni dvadeset godina, pokriven čaršavom. Radijom su me obavestili o stanju preostale dve osobe iz „golfa“, koje su prevožene bolničkim kolima ka Peći i Prištini. Momak je bio ranjen u leđa, a devojka je pogođena u kičmu i bila je paralizovana od leđa nadole.

U stanici Unmik policije u Dečanima naišao sam na američkog kolegu Dominika Vesu, koji je odredio mesto sa kog je pucano na mlade. Dominik je imao pedesetak godina, i trideset godina službe, najveći deo proveden u Bruklinu. Te večeri je bio od velike pomoći. Moj tim, u kom su bili Ričard Pelozo i jedan kapetan litvanske policije, bavio se utvrđivanjem detalja na licu mesta (fotografije, razdaljina, itd).

Dominik i ja smo odlučili da saslušamo jedinog momka koji nije bio povređen. On je još drhtao, ne znam da li zbog šoka, hladnoće ili od svega pomalo. Znao sam da je prethodnog dana na vilu, iz koje su došli pucnji, neko bacio ručnu bombu dok je prolazio kolima ispod zida. Porodica Musaj, koja živi u vili, podnela je prijavu za atentat protiv porodice Haradinaj.

Među ovim porodicama postojali su nesporazumi koji su počeli još krajem rata, a verovatno imaju poreklo u pripadnosti različitim oslobodilačkim pokretima: Musajevi su se borili u OSRK (Oružane snage republike Kosovo), umereno krilo, dok su Haradinajevi bili u radikalnoj OVK. Porodice su posle rata nastavile borbu zbog ilegalne trgovine, u koje su uključeni neki njihovi članovi. Komandant stanice Dečani, Vitorio di Pukio, dobio je informaciju da su Musajevi odlučili da se lično brane. Naređenje dato čuvaru kuće Musaj, kasnije smo saznali, bilo je da puca na bilo koga ko se približi kući i ukoliko odbije da se zaustavi radi kontrole.

Posle razgovora sa momkom, koji je čudom ostao nepovređen, Dominik i ja smo složili sliku onoga što se te večeri dogodilo. Mladi iz „golfa“ su se vraćali kućama, posle večeri provedene sa društvom. Tek su bili odvezli jednog međunarodnog policajca koji je bio sa njima. Sveti Valentin je bio dobar povod da se dva para upoznaju pobliže. Veče je bilo lepo, auto je polako klizio, a prozor na krovu je bio otvoren. Vozač je upravo završavao poslednju cigaretu te večeri, i krenuo je da izbaci opušak kroz šiber na krovu. Umesto napolje, opušak je upao u dihtung na krovu i zapalio je gumu koja pridržava krovni otvor. Mladić za volanom se odmah zaustavio da bi izbacio opušak.

U tom trenutku su bili ispred zida kuće Musajevih. Čuvar kuće nam je, posle hapšenja, rekao da je primetio mladića kako izlazi iz auta i da nešto uzima sa krova automobila, i da to „nešto“ što je uzeo, baca ka kući Musajevih. Tražio je da se zaustave, ali je mladić ušao u auto. Mračnu noć su prošarali projektili iz mitraljeza čuvara Musajevih, Hodže Isabajrama, koga su odmah pratili i pucnji iz oružja braće Musaj. Od njih je, kasnije, uhapšen samo Kazim Musaj, zato što je prihvatio krivicu na sebe, da bi oslobodio stariju braću, za arsenal oružja koji je pronađen tokom pretresa kuće.

Najstariji brat Musajevih, Sadil, otvorio je kapiju. Bio je obrijan i potpuno obučen, a sa njim je bio još jedan od braće i jedan rođak. Naišli smo i na žene u jednoj sobi, bile su budne, držale su decu u naručju. U dvorištu su još bile čaure municije ispaljene na „golf“, kao da nikome nisu bile važne. Našli smo dva kalašnjikova, kutiju sa sedam stotina metaka i ručnu bombu pod kolevkom bebe, koja je imala nekoliko meseci.

Sadik je odmah, verbalno, napao mog prevodioca. Vređao je grubo na albanskom, mada se prevodilac trudio da pokaže da ga se to ne tiče, a zatim mi se Sadik obratio na italijanskom, sa pitanjem zašto ne idemo da uhapsimo Haradinaja koji ih je napao prethodnog dana. Osetio sam da su sve oči uperene ka meni. Nisam nameravao da odustanem, pogledao sam Amerikanca, on mi je dao znak glavom, ovo nije bio trenutak da oklevamo. Rekao sam prevodiocu da stane iza mene, tako sam mogao i fizički da ga zaštitim, a onda sam mu na engleskom rekao da prevede da pitanja postavljam ja.

Rekoh Sadiku da nedaleko od kuće leži mlada devojka, da još jedna nikada više neće moći da hoda, a da trećem momku u bolnici vade kuršume iz leđa. Sadik se povukao kao da sam ga udario glavom, rođaci su ga pogledali, žene su prekrile lica u horskom dramatičnom leleku. Uhvatio sam pokret u Sadikovim očima, koji je, umanjujući prethodni bes, bio još manje odlučan, rekavši mi da ne veruje UN policiji zato što je uvek sa Haradinajem. Pozvao sam ga da me sledi do zidina, gledajući da prevodilac bude kraj mene.

Kada sam podigao čaršav koji je pokrivao lice devojke, nestala je Sadikova nadmenost i sigurnost. Rekao sam da mora da mi preda onoga ko je pucao te večeri, a on me je bez reči odveo u kuću kod čuvara koji se nakon pucnjave povukao, otišavši na spavanje kao da se ništa nije desilo. Bilo je jasno da su te večeri svi muškarci, koji su bili prisutni, pucali ka belom „golfu“.

(Nastaviće se)