Noć mržnje i stradanja

DECEMBRA 2003. godine, posle brojnih pretnji zaposlenima Ujedinjenih nacija na Kosovu, pronađene su dve ručne bombe sa unapred preciziranim vremenom eksplozije, postavljene ispod automobila UN koje su koristili dvojica policajaca međunarodnih snaga.

Potom je u februaru otkrivena eksplozivna naprava sa satnim mehanizmom sa 4,6 kg TNT, akumulator za automobil i jedan budilnik, korišćeni za pakovanje bombe, sve to postavljeno u blizini Glavnog štaba UN u Prištini i jednog od najpoznatijih sastajališta pripadnika međunarodnih snaga, Kukri bara. Osim osvetničkih napada više-manje ekstremističko-nacionalističkog karaktera, jedan od novih elemenata koje sam otkrio po mom povratku na Kosovo, bilo je „gađenje“ sa kojim su Kosovari gledali na pripadnike UN i KFOR.

Drugi novi element bilo je rastuće nestrpljenje onih koji su zahtevali nezavisnost Kosova. To „gađenje“ će katastrofalno doći do izražaja tokom martovske pobune na celom Kosovu. Ovde će se 17. marta 2004. i narednih dana odigrati pobune koje karakterišu nasilje i uništavanje, usmerene prema svemu što je srpsko: kućama, crkvama, grobljima, ljudima i čak osoblju i prevoznim sredstvima Ujedinjenih nacija, koja su javno spaljivana.

Zapaljeno je 550 kuća i 27 pravoslavnih crkava; poginulo je 19 osoba, od čega osam Srba i 11 Albanaca.

Ni Otomanska imperija se nije usudila da uništava crkve i groblja, ali jesu kosovski Albanci; skinuvši sa sebe masku žrtve, javno i pred celim svetom primili su lik novih kosovskih dželata.

Kada sam dobio vest o prvim neredima, nalazio sam se u glavnom štabu KFOR, „najsigurnijem“ mestu na celom Kosovu. Dobijajući od Andrea Barbierija informacije o razvoju nemira u Mitrovici, shvatio sam da ću ubrzo imati tri osnovna zadatka: održavanje kontakta sa kolegama sa teritorije, direktan kontakt sa nemirima i održavanje veze i informisanje Rima.

Sve to ne bi bilo moguće da smo ostali u sedištu KFOR, koji zbog vojne bezbednosti ima drugačiju telefonsku mrežu od mreže UNMIK. Telefonske linije KFOR bile su drugačije i prolazile su kroz centralu koja je produžavala vreme komunikacije, komplikujući umesto da poboljša kontakte sa personalom mog kontingenta. Zato sam se odatle udaljio u svojoj beloj „tojoti“, uprkos nemirima koji su rasli u Mitrovici, a u Prištini tek počinjali.

Otišao sam u operativnu salu Zaštitnog odeljenja kojom je komandovao Plaćido Silipinji. Odlučio sam se za ovaj izbor iz dva razloga: zaštitno odeljenje deluje u najopasnijim situacijama, zbog čega sam preko njihovog radija mogao da osetim puls svih opasnih dešavanja na Kosovu, direktno i bez prenošenja od usta do usta, a komandant tog odeljenja je bio italijanski policajac.

Već sam se prilikom ovog prebacivanja lično uverio da neredi ubrzano rastu i u samoj Prištini: prvi beli automobili UN parkirani na ulicama postali su meta vandalskih napada i kamenovanja. Na raskrsnicama su grupe demonstranata počele da se spajaju uz izrazito neprijateljsko ponašanje, pljujući po vetrobranskim staklima i izazivajući vozače da izađu iz vozila. Potpomognut činjenicom da su demonstranti u tom momentu prvenstveno bili zauzeti napadanjem praznih parkiranih vozila UN, stigao sam u bazu. Slike zapaljenih automobila Ujedinjenih nacija pojaviće se ubrzo na svim međunarodnim televizijama, uključujući i italijanske.

Kasnije tog popodneva, zajedno sa Masimom de Beneditisom, premestio sam se u kancelarije karabinijera, gde sam uz pomoć tri radio aparata i dva telefona uspeo da opremim komunikacijsku stanicu sa „Salom za situaciju“ šefa italijanske policije.

Prva noć nereda je protekla osvetljena plamenom pravoslavnih crkava i srpskih kuća unutar enklava, ali i ne samo u enklavama. Zgrada Ulpijana, objekat od pet spratova u kome su živele srpske porodice, opljačkana je i zapaljena, uprkos skoro centralnoj poziciji u naseljenom delu Prištine.

U noći između 17. i 18. marta UNMIK je intervenisao da bi zaštitio Srbe, koji su napadnuti ili „oterani“, u kvartu Ulpijana, u blizini enklave Gračanica, u Čaglavici i u blizini ruske bolnice.

U Ulpijani, Italijani su spasili nekoliko Srba, pošto su ih izveli iz stanova u žurbi, taman pre požara. Srpskim porodicama je bilo obezbeđeno sigurno mesto gde će provesti prvu noć, a da ipak ne postanu žrtve mržnje Kosovara prema njima.

Iste večeri nekolicina Italijana se istakla hrabrošću i profesionalnošću tokom dešavanja u Čaglavici, pomažući kolegama iz UN, zaustavljajući razbesnele Albance koji su se kretali ka srpskim četvrtima radi napada i paljenja kuća. Personal UNMIK, u kojem je bilo i Italijana, našao se pred pobunjenim Albancima koji su želeli da pale sve pred sobom, terajući Srbe u beg, koji su, ukoliko bi našli oružje, pucali da bi se zaštitili.

U Čaglavicu su, oko pet sati, stigli kao pomoć međunarodnim snagama UNMIK, američki marinci koji su jedini imali noćne vizire tako da su samo oni mogli da lociraju i spreče bandite u napadu, imajući u vidu da u toj oblasti nije bilo osvetljenja.

Te večeri su neki italijanski policajci, bez buke i pompe i sa velikim duhom požrtvovanja, spasili mnoge živote.

(Nastaviće se)