OVK u drugoj uniformi

OVK je tokom NATO bombardovanja imala oko 20.000 ljudi. Ona je bila aktivna, bez međusobne koordinacije, u oblastima Drenica, Paštrik, Dukađin, Šalja, Ljap, Nerodimlje i Karadak. Na kraju rata, generalnom komandom Kosovskog zaštitnog korpusa, u koju je primljen najveći deo ljudi iz OVK, rukovodio je Agim Čeku, nekadašnji premijer Kosova. Oko 5.000 ljudi prešlo je u novu strukturu. Praktično, Generalštab i sav komandni personal samo je promenio ime, tako da je nukleus OVK ostao netaknut.

Već u novembru 1999. OEBS je prijavio prve zločine koje su počinili pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa. Potom su i UN ukazale na umešanost nekih članova korpusa u atentate koji su imali terorističku matricu na Kosovu. Osim političkih motiva, formiranje Oslobodilačke vojske za Preševo, Medveđu i Bujanovac, kao i Nacionalne oslobodilačke vojske, odgovornih za sukobe na jugu Srbije i na zapadu Makedonije na kraju 1999. uzrokovano je i željom da budu angažovani najratoborniji članovi OVK, posle njenog nestanka na Kosovu.

Sredinom 2003. Unmik je otkrio da su se aktivnosti terorističkih grupa proširile sve do juga Srbije i na zapad Makedonije. Oblast Kosova je korišćena kao baza za operacije destabilizacije. U toku 2001. sukobi međunarodnih snaga i albanskih terorista na jugu Srbije su se intenzivirali, dok je u Gnjilanu otkrivena aktivnost logističke podrške teroristima od pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa. Neki članovi korpusa, koji su učestvovali u terorističkim akcijama, prepoznati su kao članovi Nacionalne oslobodilačke vojske.

Otkriveno je, takođe, iako je bilo predviđeno da se oružje preda Kforu, da je dobar deo naoružanja završio u Makedoniji. Neki Albanci, na Kosovu su se predstavljali kao izbeglice sa juga Srbije, da bi izbegli krivicu za prethodne kriminalne aktivnosti, tako da su organizovali „Oslobodilačku vojsku istočnog Kosova“, sa sedištem u Gnjilanu.

Posle raspuštanja OVK u oktobru 1999, zabeležena je aktivnost 40 albanskih oružanih grupa, od 10 do 300 osoba, uglavnom bivših OVK pripadnika i svi su imali dosije. Najveći deo tih formacija vodio je i podržavao Rustem Mustafa, poznatiji kao komandant Remi, zatim Fatmir Humoli i drugi članovi zaštitnog korpusa. Prema srpskoj beloj knjizi, oni su pod kontrolom Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i albanske obaveštajne službe na Kosovu.

Cilj tih grupa bio je da uplaše preostale Srbe na Kosovu, eliminišući svedoke ratnih zločina koje je počinila OVK. Te grupe su evidentirane pod sledećim nazivima: „Ideali“, „Skifteri“, „Bia“, „Kashtjela“, „Large Eagles“, „Black Hand“, „Eagle’s Eye“, „Black eagles“, „Black Tigers“, „Zjari“, „Akatana“, „Siguaria Vendit“, „Homeland Security“, „National Flag“.

OVK je uspela da se proširi iz nekoliko razloga: proglasila je za svoj moto secesiju Kosova od Srbije, pretili su ravnodušnim Albancima (imajući u vidu organizaciju društva u klanovima, dovoljna je bila pretnja samo najstarijem članu klana), iskoristili su kriminalnu aktivnost i albansku dijasporu radi dobijanja neophodnog kapitala.

Sankcije, kao i blokada komercijalnih aktivnosti Grčke prema Makedoniji, promenile su rutu droge, koja se sada iz Turske pružala ka Kosovu i Albaniji. OVK je tokom ratova prenosila drogu u Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Italiju, Crnu Goru, Švajcarsku, na Kipar, kupujući od zarade oružje za borbu. Sve to su potvrdile i američke obaveštajne agencije još 1999. a i „Vašington tajms“ je pisao o tom izveštaju. Po njemu, sedište trgovine drogom locirano je u Albaniji.

Iako je dolaskom međunarodnih snaga raspuštena OVK, to nije „raspustilo“ i njene aktivnosti. Jedan deo članova OVK odlazi u politiku, drugi deo u Kosovski zaštitni korpus, a treći u KPS, Kosovsku policiju.

U junu 2003. portparol Unmik policije Beri Flečer je izjavio da je najveća prepreka na koju UN nailazi duboka ukorenjenost albanske mafije, koja se prikriva lažnim plaštom albanskog nacionalizma i ponekad tome dodaje i religioznu, islamsku notu.

Armate Kombetare Shljiptare (AKSH) stvorena je sredinom 2000. u Makedoniji, u krajevima u kojima žive Albanci. U početku, grupa ne prelazi broj od nekoliko desetina članova. Pokret je zasnovan na nacionalno ekstremnoj ideologiji, i njima se pripisuju neke od akcija tokom ratnih dešavanja i posle njih.

I ovaj pokret predstavlja samo jednu od formi mutacije OVK, pošto imaju veze i podršku Zaštitnog korpusa i Kosovske policije. Njima se pripisuje napad 12. aprila 2003. na železnički most u Ložištu, na Kosovu. Tom prilikom poginulo je nekoliko atentatora, koji su identifikovani kao: Islam Beriša i Hamizi Behrami, obojica pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa. Ubrzo, 17. aprila 2003. specijalni predstavnik UN na Kosovu, Mihael Štajner proglasio je pokret „terorističkom organizacijom“. Toj grupi se pripisuje još nekoliko atentata: 17. marta 2003. napad na železnicu na severu Kumanova i 17. maja 2003. napad minobacačima na kasarnu u Tetovu.

Osnovni cilj terorističkih organizacija je više puta naglašen projekat Velike Albanije, po kom bi se Albanci okupili ispod jedne zastave u jednoj državi, koja bi obuhvatala Albaniju, sever Makedonije, jug Srbije i zapad Crne Gore.

(Nastaviće se)