Advokat platio glavom

U UNMIK misiji, lokalni prevodilac je tačka oslonca za međunarodne policajce i direktni kontakt sa lokalnom policijom. Većina prevodilaca, barem u Peći, su mlade devojke čiji nivo kulture je mnogo viši od prosečnog.

Prošlo je godinu dana od završetka rata kada sam, pričajući sa Ilirijanom, prevodiocem u Odeljenju za ubistva, saznao dve stvari koje su mi pomogle da pojmim ulogu žene u tom društvu. Poverila mi je da su žene koje rade za UN ili za druge međunarodne organizacije često kritikovane zato što su u kontaktu sa strancima.

Ilirijana mi je, takođe, poverila da je u toku rata zbog NATO bombi i srpskog progona njena porodica bežala ka Albaniji, i da su se tada nepoznati ljudi približili njenom ocu interesujući se da li je spreman da proda kćer. Na sreću našeg prevodioca, otac je odbio ponudu.

Nekoliko meseci nakon ovog razgovora, dobio sam, dobrovoljno, slučaj zaštite mlade devojke, koju ćemo zvati „Marija“, koja je odlučila da sarađuje sa međunarodnom policijom u slučaju ubistva koje se odigralo u pokrajini pre mog dolaska.

Marija je imala jedva nešto preko dvadeset godina i troje dece. Bila je odlučna da sarađuje posle godina maltretiranja i lišavanja svega i svačega. Oduzeli su joj decu kada je postalo očigledno da predstavlja opasnost pošto je redovno kontaktirala sa UNMIK policijom. Kada se UNMIK uverio da Marija sarađuje, nisu imali ni najmanju ideju kako da organizuju program zaštite. U prvo vreme, menjala je dom svakoga dana, išla iz kuće u kuću, tako je prošla i kroz moju, dok mi se nije obratio brigadir karabinjera koga sam zatekao na Kosovu, a koga sam upoznao dvadeset godina pre toga: Anđelo Uliks. Anđelo i ja smo bili u Bejrutu 1982. kada sam služio vojni rok pri karabinjerima padobrancima koji su poslati u Liban posle pokolja Palestinaca u Sabri i Šatili. Devojku su prihvatili i štitili na najbolji mogući način, „loši“ su pohapšeni, a ona je dobila vizu za Nemačku.

Marija i Ilirijana su bile dva odlučna svedoka koji su mi omogućili da shvatim dramatičnost ženske uloge na Kosovu, bez obzira na obrazovnu ili kulturološku razliku među njima. Njih dve su mi pomogle da razumem ulogu žene na Balkanu, koju na dramatičan način na nekoliko mesta opisuje Kanun.

Jedne februarske večeri krenuo sam u Generalni štab specijalne španske policijske jedinice u Peći da bih zajedno sa kolegama iz još desetak zemalja dogovorio hapšenje dvadesetak Kosovara, koje smo smatrali odgovornim za ubistvo političkog eksponenta Rugovine partije (DSK), advokata Šabana Manaja.

U četiri ujutro, sa pedesetak vozila u koloni, krenuli smo, sa neprobojnim prslucima na sebi, ka brežuljcima Istoka. Noć je bila prilično maglovita. Nepostojanje uličnog osvetljenja, tiha rok muzika sa kasete kolege iz Litvanije, Smirnovasa Aleksandrasa, koji je vozio džip, dali su mi osećanje da se radi o američkom akcionom filmu, u kome dobri pobeđuju loše. Dogovor je bio da u 5,00 upadnemo u kuće osumnjičenih.

Advokat Šaban Manaj, kandidat Demoktratskog saveza Kosova u izbornoj jedinici 174, sa boravištem u Istoku, oženjen, otac četvoro dece, zagovornik međuetničke integracije, uglavnom se bavio branjenjem bivših OVK boraca i ostalih kosovskih delinkvenata. U jutro 23. jula 2000. oko 10.30 dva čoveka su došla kod njega da mu zatraže da preuzme slučaj izvesnog Marka Dodaja, koga je uhapsila španska policija, pošto je pokušao da ubije suprugu antitenkovskom granatom. Advokat ih je pratio svojim autom.

Popodne istog dana, Fadilj Ferati, broj 1 DSK u Istoku, zajedno sa advokatovim sinom, prijavio je KFOR-u nestanak Šabana Manaja. Sledećeg dana Ferati je izjavio da je motiv otmice čisto politički. Posle prvih istražnih radnji, razgovora sa rođacima i prijateljima, došlo se do saznanja da je advokat viđao izvesnog Nasera Šatrija, koji je ubeđivao advokata da pređe u Alijansu za budućnost Kosova (partija Ramuša Haradinaja). Očigledno su želeli da iskoriste njegovu popularnost.

U jednom trenutku Naser je poverovao da je prelazak advokata gotova stvar. Pretpostavlja se da je advokat možda dao neku vrstu obećanja, možda doprineo da neko ima lažnu nadu, možda je samo zatražio malo vremena, ali to tamo nije dozvoljeno. Bilo je dovoljno da Naser Šatri bude ismevan pred svima i to je postalo pitanje časti - ako poluobećanje nije održano, onda se može smatrati poluizdajom.

U četiri ujutro 4. avgusta pronađeno je advokatovo telo u zoni Ozrima, isečeno na tri dela. Istraga je omogućila da uhapsimo ljude koji su taj zločin izvršili, a među njima su Vilson Kitaj i Fadilj Imeraj. Tokom pretresa na njihovom imanju, pronašli smo advokatovu agendu i nekoliko predmeta iz njegove kancelarije. U dvorištu, delimično prekriven crnim platnom, bio je advokatov auto, za koji se nisu ni potrudili da ga sakriju, nego je završio među pilićima.

Tog dana sam shvatio brutalnost pojedinih osoba na Kosovu koje su zadužene za obavljanje najstrašnijih zločina. Auto koji smo našli i krvave mrlje u unutrašnjosti potvrdili su odgovornost uhapšenih. To je pokazivalo aroganciju i prezrivu krvoločnost ubica, koje se nisu potrudile ni da uklone dokaze. Taj auto je bio preteći trofej, namerno ostavljen da ga svi mogu videti. Tog jutra sam gledao u oči čoveku koji je postao zver, spreman da napravi šta god je potrebno, na zahtev onoga koji sedi na strani vlasti, i koji je zbog toga još veća zver od njega.

(Nastaviće se)