Zakoni srednjeg veka!

Jednog jutra u martu dok sam bio na dužnosti, upravo je stigao kolega iz Švajcarske Fabricio Rušeli koji je govorio italijanski. Iza sebe je imao misiju u Bosni, gde je radio na ekshumaciji iz zajedničkih grobnica.

Primili smo poziv iz operativne sale Delta kontrole vezane za slučaj ljudskih ostataka. Kada smo stigli na bregove opštine Klina, našli smo dvanaestak kuća koje su bile građene bez ikakvog reda. Motika seljaka koji je obavestio policiju još je bila u zemlji. Kroz obrađenu zemlju je isplivala cipela bez đona, a potom i potkolenica i lisna kost. Saznali smo da je iz tog sela tokom rata nestalo četvoro ljudi.

U masi koja se okupila oko delimično obrađene njive, nalazio se i starac koji je nosio tradicionalnu albansku kapu, bele boje, što je, kako sam naučio, bio jedan od znakova „staraca“ u albanskom društvu. Pogledao sam okolo i primetio da je starac sa kapom najstariji od svih, a primetio sam i da ga ostali gledaju sa uvažavanjem i poštovanjem, koje se stiče zbog godina ili prećutnim konsenzusom, pošto ima ulogu mudraca u zajednici u kojoj živi. U stvari, bio je šef FIS-a, grupe familija koje su živele u toj oblasti.

Dao sam mu znak da se približi, na šta on nije ni sekund oklevao. Iza njega se kretala grupa ljudi, koji su išli pažljivo da ga ne prestignu a istovremeno pazeći da ne stanu na zemlju odakle je trebalo da počnu iskopavanja. Rekao sam prevodiocu da ga pita ko je „glavni“ u selu, a starac, gledajući me direktno u oči, potvrdi da je on.

Uz pomoć prevodioca saznao sam da su Srbi tokom rata odveli odatle više osoba, a njih četvoro se nikada nije vratilo. Dok je kolega iz Švajcarske počeo da obeležava teren gde smo zatekli kosti, pitao sam starca da li se seća nečega u vezi sa tim osobama: kako su bile obučeni, da li su imali nešto specifično na sebi (lančiće, narukvice, itd) što bi moglo da pomogne u identifikaciji žrtava. Čovek mi je dao precizna imena nestalih. Objasnio mi je čime su se bavili i koja je njihova uloga bila u okviru zajednice.

U međuvremenu, Fabricio je uklonio zemlju sa onoga što je ličilo, a sada više nije bilo sumnji da se radilo o telu u ležećem položaju. Kada smo uspeli da razaznamo boju majice i pantalona, starac nam je rekao da pogledamo da li oko vrata ima lančić. Do vrata, u stvari lobanje, nismo još bili stigli. Kada je Fabricio obavio posao do kraja, naišli smo i na privezak i na lančić. Dali smo ih starcu, koji nam je dao osnovne podatke o čoveku čiji smo leš pronašli.

Starac je očistio lančić od zemlje, a zatim se udaljio da bi otišao kod udovice i sa njom proveo pola sata, a ona nam je suznim očima zatražila telo supruga. Fabricio je završio poslove vađenja kostiju, tako da, kada smo dobili saglasnost sudije, udovici smo predali ono što je preostalo od njenog muža.

Ova epizoda je za mene bila otkrovenje, što zbog otkrića uloge starih u albanskom društvu, koji - iako imaju svoje mane - i dalje zadržavaju svoje mesto na apsolutan način, ali i zbog neverovatnog, nedodirljivog autoriteta koji je starac imao prema grupi, koja ga je gledala kao lidera, harizmatičnog vođu.

U albanskom društvu na Kosovu domaćinstvo se gradi kod muškarca. FIS čine samo rođaci sa očeve strane, dok rođaci sa majčine strane, iako se priznaju kao srodnici, nisu deo toga. U okviru FIS-a nisu dozvoljeni brakovi, nego se prenose status i vlasništvo. Rođaci u FIS-u imaju obavezu da nasleđuju osvetu i da štite žene. Zaštita žena u okviru grupe ima cilj zaštite imovine koja ima instrumentalnu vrednost, radi širenja i povećanja radne snage.

U Kanunu, bračni izbor roditelji nameću mladima i ugovaraju ga odvojeno, ali odluka o braku mora da bude odobrena i od rođaka FIS-a, ali i sa majčine strane. Današnja bračna formula nije toliko rigidna, mladi sami biraju svog partnera, ali zbog forme, uglavnom se poštuje izbor roditelja. I dalje se domaćinstvo gradi kod muške linije, ali postoje tendencije - pre svega u većim gradovima - da mladi počinju život sami, a i velika migracija stanovništva im to omogućava kada žive daleko. Obaveza poslednjeg deteta da ostane sa roditeljima i dalje je na snazi.

U okviru porodice, u potpuno neravnopravnom položaju su žene. U tom smislu više od bilo kakvih analiza reći će nekoliko odlomaka iz Kanuna:

Oženiti se znači stvoriti porodicu, dodajući porodici još jednu osobu koja osim što će njene ruke koristiti za rad, rađa i potomstvo.

Muž koji tuče ženu nije kriv pred zakonom, niti njeni rođaci mogu da traže nešto zauzvrat.

Krv žene se ne može porediti sa krvlju muškarca, stoga rođaci žene moraju da reaguju krvlju ukoliko je muž ubijen.

Žena je mešina, stvorena da trpi.

Žena nema pravo na decu ni na kuću.

PREVARA NA SRPSKOM

ALBANCI sa Kosova učili su uz svoj albanski i srpski jezik. To je postao instrument pokušaja prevare policije Unmika da bi se neki zločini pripisali Srbima.

Tokom nereda u martu 2004. desio se incident kojim su neki Albanci želeli dodatno da utiču na etničku krizu, ali nije sve išlo kako je predviđeno. Koio Esuman, policajac iz Gane, je 23. marta ubijen u zasedi koju su pripremili banditi pod maskama, koji su otvorili vatru iz kalašnjikova. Kriminalci su međusobno govorili srpski. Jedan od organizatora atentata, Agron Sulejmani, smrtno ranjen, pao je na zemlju i počeo da traži pomoć, ali ne na srpskom nego na maternjem jeziku - albanskom.

(Nastaviće se)