Samoća najteža bolest

SVAKE godine Srbija izgubi jedan grad, veličine Jagodine ili Rume, upozoravaju demografi. Srbija danas broji 300.000 duša manje nego pre desetak godina, poručuju statističari. Od 165 opština pozitivnim prirastom mogu da se pohvale samo četiri!

Nevesela demografska slika zemlje još je sumornija na selu, pogotovo na jugoistoku. Gase se vekovna ognjišta, škole su odavno prazne, a ono malo života pulsira u vremešnim ljudima zaboravljenim od roda i poroda i države, takođe.

A, mladost se preselila u varoši uzdajući se u bolji život.

Od staroplaninskih vrhova Midžor, Srebrna glava i Burela na istoku ka Bugarskoj, do Sićevačke klisure i Suve planine prema Nišu na zapadu, ali i od Knjaževca i Svrljiških planina, do Svođa ka Leskovcu, sa Pirotom, Dimitrovgradom, Belom Palankom i Babušnicom, Pirotski okrug je drugi po veličini u Srbiji, ali i jedan sa najmanje života. Na ogromnom prostoru koji obiluje šumama, planinskim vodama, nepreglednim pašnjacima, u četiri grada i oko 200 sela i već ugaslih zaseoka, živi tek nešto preko 120.000 ljudi, prosečno starih preko 45 godina u gradu i 50 na selu. Prosečna naseljenost po kvadratnom kilometru je, kao u nekim afričkim pustarama, svega dvadeset ljudi.

Otuda je ovaj kraj s pravom dobio epitet najvećeg gerontološkog centra pod otvorenim nebom, koji se sve više prazni i vene. Staraca je mnogo, omladine sve manje. Svako ko može, kupuje kartu u jednom pravcu, obično ka Nišu, Beogradu ili Sofiji, a najstariji u udaljenim planinskim selima, ostaju prepušteni sebi i svojoj nesreći. Svedoči o tome i potresna priča dr Aleksandra Cvetkovića, koji se svojevremeno sa socijalnim radnicima iz Babušnice uputio da obiđe staricu u selu Linovo.

„Suprug usamljene i teško bolesne starice, poodavno je umro. Sinovi su im negde u okolini Požarevca, a na majku kao da su zaboravili. Poslednji put su bili ovde na očevoj sahrani, znaju da im je majka teško bolesna, ali jednostavno ne dolaze. Verovatno će doći kad čuju da je umrla ili u sudu, na ostavinskoj raspravi. Zovemo sa vrata, ali niko ne odgovara i već me podilazi jeza. Ulazimo u sobu, kraj kreveta zatičemo golo telo starice koja je pala sa kreveta i ne može da se pomeri. Na levom kolenu krvava povreda od pada, a oko tela koje je jedva davalo znake života, mokraća i izmet. Na zarđalom šporetu ostaci bajate hrane koju su razvukli miševi, a na jednom požutelom kartonu okačenom o zid mastiljavom olovkom neveštim rukopisom sročena poruka bez završetka: „Molim te javi im da....“

Dok razmišljam kome je poruka bila upućena, i šta je nesrećnica htela još da napiše, proveravam puls i osećam poslednje otkucaje srca. Vidim da umire. Kao da je čekala nekog da u njegovom prisustvu ispusti dušu. Video sam mnoge smrti, ali ovakav ponižavajući kraj, nedostojan čoveka, dešava mi se pred očima prvi put. Shvatam i kome je trebalo javiti vest o smrti. Javio sam, ali uzalud, potomci se nisu pojavili. Ni na sahranu nisu došli“, zapisao je dr Cvetković u svojoj svesci, strašnu sudbinu jedne starice u lužničkom kraju.

Na drugom kraju okruga, u gornjevisočkim i srednjevisočkim selima identična slika, ali i sudbine. I ovde se ljudi najviše boje samoće, naročito kad jedan od supružnika ostane sam i nemoćan, a uz to i bolestan.

- Dok smo mogli da radimo i nije bilo tako loše. Od mnoštva stoke koju smo čuvali, sada smo „spali“ na dve krave i penziju od 10.000 dinara. Živimo sami, štedimo koliko god možemo, ali se jedva sastavlja kraj s krajem - pričaju 80. godišnjaci Svetislav i Gordana Savić, iz Dojkinaca, sela udaljenog 40 kilometara od Pirota, na granici sa Bugarskom. Oboje ih, zasad, služi zdravlje, što nije slučaj sa porodicom Panić.

Marica Rančić (89), iz istog sela, ostala je sama sa svoja dva štapa bez kojih ne može da se kreće. Posle svega što je poslednjih godina preživela, dobro da je uopšte živa.

- Sina jedinca mi je pre desetak godina „ubila“ bukva, dok je sekao drva u šumi. Nedugo zatim ostala sam i bez supruga i od tada više preživljavam nego što živim. Kad uveče legnem, najpre počnem da brojim ko je u bližoj i daljoj familiji i kada umro, zatim se prisetim kako je ovo selo nekad bilo živo, koliko je samo stoke i naroda bilo. Onda me pritisne neka muka, pa san na oči ne dolazi. Imam 8.000 dinara poljoprivredne penzije, ali ništa ne mogu da radim. Iako sam usred šume, moram da kupim ogrev, da platim da se naseče, iscepa i složi. Platim račun za struju, kupim lekove, pa meni šta ostane. Kao da nas je ovde i bog zaboravio - ispoveda se starica.

I Dobrinka Mančić je sama sa svojom mukom. Nju najviše muči zgrada koja je podignute pre više od pola veka. Nema para da plati popravku, a boji se, poginuće od raspukle tavanice..

- I dan i noć molim Boga da me uzme, da se više ne mučim. Kad god uđem u sobu prvo pogledam ka plafonu, a kad mi noću dođe san na oči, bojim se neću osvanuti. Zatrpaće me plafon. Nekoliko puta sam pomerala krevet u kom spavam, ali se pukotina na tavanici širi, naročito kad pritisnu jaki snegovi - jada se Dobrinka, ljuta na svoje potomke u Pirotu.

(Nastaviće se)

Vitomir ĆIRIĆ