U dva sela dva seljaka

SVAKE godine Srbija izgubi jedan grad veličine Jagodine ili Rume, upozoravaju demografi. Srbija danas ima 300 hiljada duša manje nego pre desetak godina, poručuju statističari. Od 165 opština pozitivnim prirastom mogu da se pohvale samo četiri!

Nevesela demografska slika zemlje još je sumornija na selu, pogotovo na jugoistoku. Gase se vekovna ognjišta, škole su odavno prazne, a ono malo života pulsira u vremešnim ljudima zaboravljenim od roda i poroda, i države takođe.

A mladost se preselila u varoši uzdajući se u bolji život.

Dojkinci su najveće selo na Staroj planini. Prema rečima Dragana Najdanovića, predsednika MZ, ovde trenutno živi 180 ljudi, starosti od 65 do 80 godina. Od toga je nekoliko desetina u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji i pomoć im je neophodna. Nažalost, svi su manje-više jednaki u sirotinji tako da malo ko može da pomogne drugom. U Jelovici, Brlogu, i drugim mestima niz kanjon plahovite Visočice, ali i u Gostuši, Pakleštici, Beli, Toplom Dolu i Zaskovcima, stanje je još gore. Ostarele gorštake više ne raduju ni priče o zimskim turističkim centrima na Staroj planini, o gradnji žičara, hotelskih kompleksa.

Poslednja svadba u ovom kraju bila je pre gotovo tri decenije, kada su se na planinskom vetru i poslednje pelene osušile. Nekadašnje škole su ruinirane, stolarija pokradena, a od kada se sa granice povukla vojska, opustele su i karaule, koje su, na neki čudan način, održavale nit života u ovom delu Srbije.

Zato su sahrane česte. Nažalost, dešava se da nema ko ni grob da iskopa. Staračke ruke nisu za kramp i ašov koji treba zariti u tlo puno kamenja. To vrlo dobro znaju u dimitrovgradskom kraju, u selima od Smilovaca u Zabrđu do Gornjeg i Donjeg Krivodola, Senokosa i Braćevaca na drugoj, severnoj strani Vidliča.

Dragan Mitov (52) je jedan od dvojice preostalih stanovnika Donjeg Krivodola. Baljev Dol i Braćevci su se sveli na po tri žitelja, u Izatovcima, Kamenici i Senokosu ima ih ukupno četrdesetak, ali se na drugoj strani dimitrovgradske opštine potpuno ugasio Verzar i još nekoliko zaseoka.

- Celo selo svakog dana pije kafu ili kod mene, ili kod komšije - sa dozom crnog humora priča Mitov, koji je nekada radio u Dimitrovgradu, a sada živi od desetak koza u Krivodolu.

- Staroplaninski kraj je decenijama zapostavljan u svim režimima i od svih vladara i ovo što se sada dešava posledica je toga. Političari uoči svakih izbora „prave“ puteve, asfaltiraju sokake, ali sada više ni to ne obećavaju jer nemaju kome, prosto nema glasača. Iz grada sam otišao jer mi je ovde lepše. Izdržavam se od koza i ne zavisim ni od kog. Sam sam svoj gazda i znam da će mi biti onako kako radim - priča Mitov.

U Zabrđu je stanje nešto bolje, naročito u Visočkim Odorovcima, Smilovcima, gde se nastanio i Petar Bekov. Od porodične zgrade je napravio etno kuću sa preko 5.000 eksponata, nadajući se da će se turizam razviti i da će moći od ovog posla solidno da živi ili da bar zaradi penziju do koje mu je ostalo još nekoliko godina. Ipak, stvari se ne odvijaju dinamikom na koju je on računao, pa je prinuđen da bude i grobar.

- Ohrabruje me povratak penzionera iz Dimitrovgrada, Pirota, Niša, Beograda i drugih mesta gde su svojevremeno otišli „trbuhom za kruhom“. Ljudi se vraćaju naročito leti, obnavljaju kuće, a stanove po gradovima ostavljaju deci. Poslednjih godina je u ovom kraju obnovljeno više desetina starih, ali ima i novopodignutih kuća. Nažalost, često se dešava da me angažuju kao grobara, jer nema sposobnog čoveka da iskopa raku. Nekad se na sahranu čeka i po dva dana, dok izdaleka pristignu potomci - kazuje Petar Bekov.

Bela Palanka, nekadašnja rimska Remizijana, koja je u okruženju tri prirodna parka, imala je značajniju ulogu u istočnom rimskom carstvu pre mnogo vekova nego u savremenoj Srbiji. Mnoga od 46 sela, naročito na obodu Svrljiških planina, ali i Suve planine, pred gašenjem su.

Kako kaže Nemanja R. Milošević, hroničar ovog kraja, Donji i Gornji Rinj imaju po jednog stanovnika, u Babinom Kalu ih je sedmoro, isto toliko i u Glami, a i u Toponici životari šest starih osoba. Od oko 14.500 žitelja belopalanačke opštine, skoro 10.000 ih je u gradu.

Dragan Marković je sa Stare planine. Radio je u preduzeću koje je propalo, ali se dovija u gradu, jer kaže da bi na selu gladovao.

PorodiČna kuća se raspala. Struju su nam odavno isključili, nema puta ka selu, nemam ništa od stoke i mehanizacije i za pokretanje bilo kod posla potrebno mi je bar deset hiljada evra. To je za mene ogroman novac. Osim toga, ono malo imanja što je ostalo nije papirološki podeljeno sa braćom - kaže Marković.

Oskudica i nemaština u planinskim, ali i u selima blizu grada, poprilično su promenili ono malo preostalih ljudi. Kao da se tradicionalno gostoprimstvo, po kome je ovaj kraj poznat, nepovratno gubi.

- Svako je sam sa svojom mukom i mislima i svako je nervozan. Ranije su ljudi bili spremni da priskoče u pomoć, sada nije takav slučaj. Sami su kao panjevi, ljuti na potomke, pa i na životnu teskobu koja ih pritiska i čekaju najmanji povod za svađu - kaže Ljubomir Kostadinović iz srednjevisočkog sela Pokovenik.

Vitomir ĆIRIĆ

(Nastaviće se)