Merdare pusto srpsko

OKO Lukovske banje nalazi se desetak sela, razbacanih po okolnim brdima, čijem stanovništvu je odlazak u banju društveni događaj. To je mesto okupljanja, provoda i razgovora. Na nadmorskoj visini od oko hiljadu metara malobrojno stanovništvo ipak opstaje, iako su uslovi života veoma teški... Od Lukovske banje prema brdima, idući udesno, nalazi se selo Mrče, pa Štava. Oko njih su planinski visovi Kopaonika, tako da se dalje ne može. Samo nazad. Levo i desno od njih, u selima Trebinje, Ljutova, Seoce, Kalimance, Željevo, nema ni 500 stanovnika, od toga preko 100 momaka i nijedna devojka. Zato je najveći problem ovdašnjih momaka kako da se ožene, a oni malobrojni koji su oformili porodicu teško školuju decu jer je Kuršumlija udaljena oko 45 kilometara.

Snalazimo se nekako, ali najgore je što ovde niko ne dolazi - priča Dragoljub Miletić (39), koji u domaćinstvu živi sa dve godine mlađim bratom i roditeljima. - Kako da se ženim? Gde da upoznam devojku kad ih ovde nema. Iz grada nijedna neće da živi ovde čak i u zlato da je okitim. A može ovde da se živi. Imamo sve što je potrebno jednom domaćinstvu, imanje, pašnjake, stoku.

- Radio bih sve poslove u njivi i oko stoke samo da mi žena sedi u kući - govori Dragoljub i napominje da se pre sedam-osam godina pronela priča da će opštinska vlast u Kuršumliji pomoći oko dolaska Ukrajinki, Ruskinja. Pričalo se i o Kineskinjama, ali ništa od toga. Ni on ni brat nisu oženjeni, a njihovi roditelji priželjkuju podmladak.

I Zoranu Tomiću iz kuršumlijskog sela Sagonjeva bilo je jasno da malo koja devojka želi da dođe i živi na selu. Zato je posle duže potrage rešio da sreću potraži u Albaniji. Kada je pronašao Edmondu Kardaku (34) iz okoline Skadra, odmah je zaprosio.

- Sada mi je sa suprugom sve lakše, ona radi kućne poslove, stara se o mojoj majci, a kuću je preuredila tako da u njoj sve blista - ponosan je Zoran koji čak planira i da obnavlja svoje domaćinstvo.

I dok Zorana još ne brine udaljenost do grada, porodice sa decom, poput Slavomira Antića iz Mrča, bile su prinuđene da se presele u sredine bliže gradu zbog škole.

Dok su nam deca bila mala živeli smo ovde u Mrču. Kada su krenula u školu, doselili smo se u Lukovsku banju, gde živimo kao podstanari, a ja povremeno obilazim seosku kuću i imanje - priča Slavomir, otac četvoro školaraca. Njegova supruga se zaposlila u jednom od banjskih hotela, ali Slavomir ne želi da zapusti seosko domaćinstvo, gde uzgaja stoku i obrađuje imanje. Boji se da u gradu ne bi imao od čega da živi.

- Sasvim sam siguran da bi se brojne porodice vratile u selo samo kada bi im se obezbedile neke povoljnosti za život. Zato mislim da je krajnje vreme da država sagleda ovaj kraj za koji svi znamo da je od strateškog interesa - objašnjava Dejan Milošević, potpredsednik kuršumlijske opštine, po čijem mišljenju bi trebalo motivisati porodice koje su ostale bez posla u gradu da se vrate seoskim sredinama. Kao podsticaj, kaže, trebalo bi obezbediti ne samo subvencije za poljoprivredu već i neka minimalna davanja, pogotovo za mlađe bračne parove koji bi želeli da se vrate, što bi im omogućilo egzistenciju.

- Činjenica je da su brojna sela opustela i da nema uslova za život, ali takođe je činjenica da ljudi sami stvaraju životne uslove. Zato mislim da bi mnogi jedva dočekali da se vrate svojim korenima samo kada bi imali neku sigurnost i podršku države u tome - uveren je Milošević, i podseća da je bolje biti domaćin u selu nego siromah u gradu, pogotovo što, smatra on, oko 70 odsto stanovništva u okolnim gradskim sredinama jedva preživljava.

MeĐutim, za sada su malobrojni primeri povratka mladih u sela kuršumlijske opštine. Iako se posle bombardovanja očekivalo da mladi ostanu u Merdaru, selu na administrativnoj liniji sa Kosmetom, gde je država sagradila nekoliko vitalnih objekata da bi stanovništvo ostalo, oni su i posle 11 godina prazni.

- Iako su posle bombardovanja izgrađeni vrtić, mesna kancelarija i ambulanta, objekti se još ne koriste, a, nažalost, male dece gotovo i da nema u selu. Iako je tada bilo govora da se ovde sagradi jedna fabrika kako bi se zadržala omladina, to nije realizovano, tako da mladi odlaze u gradove, a selo sve više zamire - pričaju meštani Merdara, sela koja sa okolnim zaseocima Borovcem, Matarovom, Previticom i drugim broji jedva nekoliko stotina duša.

Iseljavanje stanovništva, koje je sa područja kuršumlijske opštine počelo posle Drugog svetskog rata, nastavljeno je i poslednjih godina. Po rečima Dejana Miloševića, potpredsednika opštine, godišnje sa područja opštine u proseku ode 500 mlađih ljudi, tako da se u poslednjih pedeset godina više stanovništva iselilo nego što je ostalo.

- Loša putna infrastruktura, nedostatak prodavnica, škola, ambulanti, pošta, ali i udaljenost od gradskih sredina uticali su na iseljavanje stanovništva iz sela - objašnjava Milošević, napominjući da je najgore to što do sada niko nije vodio računao o iseljavanju stanovništva, niti su preduzimane mere da se ljudi zadrže na ovom području.

(Nastaviće se)