Učiteljica i đak Mihajlo

STANKOVIĆI, Novica, Nataša, Nikola i Nemanja jedna su od retkih porodica u Golemom Selu, koje su odlučile da ostanu ovde. Do daljeg.

- Satreće nas „bela kuga“. Evo, prošle godine se rodilo samo troje dece, a umrlo je četrdesetak meštana. Svadbe su retkost, neoženjenih momaka ima koliko hoćeš. Imamo četvorogodišnju osnovnu školu, ukupno je 70 đaka, računajući i decu iz okolnih sela. A nekad ih je bilo na stotine - seća se Stanković, sekretar MZ Golemo Selo.

Priča nam da se nekada u selu čuvalo mnogo ovaca i krava, da je mleko teklo u potocima, ali država to nije umela da iskoristi.

- Sada dnevno odavde ode tek stotinak litara i to uglavnom na pijacu. A moglo bi mnogo više. Kad bi država ovde otvorila mlekaru, podstakla bi stočarstvo, pa bi ljudi drugačije razmišljali, ne bi hrlili u grad - kaže Novica.

Ovaj kraj, objašnjava nam, idealan je i za voćarstvo. Planina, vazduh čist, a naročito su ukusne poljaničke kruške. Ali nema ko da uloži, podstakne seljake.

- Zato što država ne mari za nas, ljudi odavde odlaze u pečalbu - u Vranje, Leskovac, Beograd. Poljaničkih zidara ima svuda, najviše u Beogradu. Rade ljudi za bedne dnevnice, ali bolje i to nego da ovde kradu bogu dane - ogorčen je Novica.

Gornje Trebešinje smešteno je pored istoimene reke, u živopisnom ambijentu. Priroda je bila darežljiva prema ovom kraju, ali, kažu meštani - badava.

- Džaba nas je priroda nagradila, kad država uopšte ne misli na nas. Za deset godina selo će da se prepolovi, ostaće samo starci - prognozira meštanin Srđan Stefanović.

U selu, prema podacima sa poslednjeg popisa, živi tek 213 ljudi. Deset godina pre toga bilo ih je stotinak više. Dvadeset momaka je stasalo za ženidbu, ali u selu nema devojaka za udaju. Sve su pobegle u grad. A nekada je bilo, sećaju se meštani sa setom, i po nekoliko svadbi mesečno.

U Gornjem Trebešinju je i dece sve manje. U seoskoj osmoletki je tek dvadesetak učenika, u srednju školu u Vranju idu samo Miloš i Bojan, a studiraju takođe samo dvoje.

- Nekad je bilo puno selo. Ljudi su se bavili poljoprivredom, stočarstvom. Svaka kuća je imala bar 30 ovaca, nekoliko krava, koze. Sada samo dve kuće u selu imaju ovce, ostali po koju kravu, kokoške i svinje, tek da se preživi. Za pijacu ništa ne ostane - kaže Srđan.

Seljačka muka se retko isplati i kad država štedro pomaže, a kamoli kad je nije briga. Zbog toga su Nenad i Ljubica Stamenković rešili da smanje stado. Sada umesto 100 čuvaju 45 ovaca, 10 koza i tri krave.

- Morali smo da smanjimo stado, nema ko da kupi. A i kad prodamo, umesto para dobijemo so - priča Nenad.

U Gornjem Trebešinju žive i pravoslavni Romi. Dele zlehudu sudbinu sa komšijama Srbima. Porodica Mihajlović živi od prodaje tepiha i prostirki za pod, ručno tkanih.

- Radim zajedno sa sinom, suprugom, ćerkom i snajom. Radimo po čitav dan, kapne po neka para, za osnovne potrebe - kaže Dragica Mihajlović.

Iako i u ovom selu ima svih uslova za razvoj stočarstva, država ih se, tvrde meštani, seti samo kad treba da plate porez i da glasaju.

U Gradnji, selu tridesetak kilometara od Vranja, umesto nekadašnjih brojnih mnogoljudnih familija, žive uglavnom staračka domaćinstva. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati kuće u kojima su tri generacije.

- Selo oživi samo za vikend. Dolaze tada „građani“ da posade pasulj, beli i crni luk, krompir, paradajz, krastavce. Sve je to na pijaci u gradu skupo, pa što da daju pare kad već imaju bašte ovde - kaže Ljubinka Nastić (71).

Ima i onih koji imaju zemlju, ali nemaju čime da je obrađuju. Takav je slučaj sa petočlanom porodicom Milenković. Iako njihov trošni kućerak okružuje čak četiri hektara livada i njiva, to im ne vredi baš mnogo. Zakon je, jasan - ne mogu da primaju socijalnu pomoć jer imaju zemlje i više nego što im treba. Tako ova porodica umalo nije umrla od gladi. Tek kad je najstarija devojčica u televizijske kamere zavapila kako jedino sanja da više ne bude gladna, svi su pohitali u Gradnju da pomognu Milenkovićima.

Doduše, kuće u Gradnji su razbacane po brežuljcima. Možda je to razlog što niko od meštana nije znao za dramu Milenkovića.

- Naravno da su svi znali. Ovaj slučaj samo potvrđuje koliko smo otuđeni, koliko nas nije briga šta se dešava u najbližem komšiluku. Nemaština i beda naterali su ljude da brinu samo o sebi, više nema komšijske solidarnosti - smatra geograf Slavomir Kostić.

A zemlja je u ovom kraju rodna, idealna za stočarstvo. Zbog toga je Gradnja u 19. veku i prvoj polovini 20. veka doživela prosperitet u svakom pogledu. Bilo je ovde mnogo popova, učitelja, pismenih ljudi. Četvorogodišnja osnovna škola je imala preko 300 đaka. Sada u selu nema ni toliko stanovnika, tek 247 po poslednjem popisu.

- Samo smo ja i Mihajlo u školi. On je jedini đak, ide u drugi razred. Dođe ujutru, onda zajedno doručkujemo, učimo, pišemo, igramo se, pevamo, crtamo, sve kako nalaže školski program, kao da je škola puna đaka - priča nam učiteljica Maja Savić.

I dok se ona i mali Mihajlo „prave“ kao da je sve normalno, ogromna školska zgrada namernika brzo vraća u surovu realnost. U njoj čak šest praznih učionica svedoči da je ovo selo nekad bilo puno života.

(Nastaviće se)