Šume gutaju cela sela

MIGRACIJA na jugu Srbije je zaustavljena. Više niko ne odlazi jer ko je mogao i imao gde da ode, učinio je to još pre dvadesetak godina. Zajedno sa njima otišao je život iz Majkovca, Obilića, Obražda, Savinca, Turjana, Javorja, Kozila, Pržojna, Radevca, Radinovca, Sekicola, Melova, Mrkovice, Padeža, Ravnog Dela, Crvenog Brega, Bogunovca, Borovca, Velike Braina, Vrapca, Pavličine, Rajčetine, Ruplja, Sastav Reke... Sa ljudima nestaju i nazivi sela.

Ostrozub se predao, u njemu više nema života. Na bedemima Javorja ostala je samo nemoćna Gmitra Ilić (90). U Medveđi je za deset godina prepolovljen broj stanovnika, a u Crnoj Travi ima samo 200 radno sposobnih Crnotravaca. Za deset godina država slobodno može da otpiše Crnu Travu, Medveđu, Bojnik, Lebane i delove Vlasotinca i Leskovca. Ostaće prostranstva u kojima trenutno živi manje stanovništva nego krajem 19. veka.

Stanovnici ovih živopisnih sela lako se mogu prebrojati. Retko ko od njih je mlađi od 50 godina. Samo tri bebe rođene su prošle godine u Crnoj Travi, što je proslavljeno kao zlatna medalja na olimpijadi.

Uzroci su brojni, a posledice već vidljive. Sela gutaju šume i rastinje, propadaju kuće i okućnice, putevi se teško obnavljaju. Sumorna predviđanja naših sagovornika su da više nikakva državna strategija kada bi i sutra počela (a to se neće desiti u skorije vreme), ne bi mogla da pomogne.

- Država se prema selima odnosi kao da je to minimalni i gotovo nevažni deo teritorije. A političari se zanimaju za seljake, njihove obore i oranice u vreme izbora i izbornih kampanja. Nestanak stanovništva u selima, za dve-tri decenije, dovešće do promene biodiverziteta na velikom prostoru, pre svega na jugoistoku Srbije. Nekada kultivisanim i uređenim atarima ponovo će ovladati divljina, a stara napuštena sela vratiće se u period od pre dvesta i više godina, kada su to bila naselja u nastajanju. Tada su ljudi krčili šume da bi podigli kuće - ukazuje prof. dr Đura Stevanović sa beogradskog Poljoprivrednog fakulteta, direktor Zavoda za sociologiju sela.

Slobodan Drašković, predsednik opštine Medveđa, kaže da se u poslednjoj deceniji broj stanovnika smanjio za 50 odsto. Broje tri hiljade duša manje i trenutno ih je 10.778, od kojih je osam hiljada radno sposobnih. U poređenju sa Crnom Travom gde živi 2.050 stanovnika od kojih su 200 radno sposobni, a koja je po prostranstvu mnogo veća, Medveđa je „megalopolis“.

- Ne treba biti mnogo mudar da bi se otkrio uzrok ovakve demografske slike - kaže Drašković. - Siromaštvo i beznađe su učinili svoje. Nisam siguran da stanje može da se popravi, ali dajemo sve od sebe da zadržimo ljude. Da im damo parče hleba i nadu da ostanu u Medveđi. Država bi trebalo da klekne i zamoli ih da ne odlaze. Otvorili smo rudnik, uskoro ćemo oživeti „Niteksov“ pogon, a država će sagraditi zatvor. Sad je minut do 12, a mi smo propustili sve rokove.

Nije lako ni Slavoljubi Blagojeviću, prvom čoveku Crne Trave koji više ne očekuje „čuda“, ali kao rođeni gorštak veruje da ipak država neće dozvoliti da ova prostranstva ostanu na brisanom prostoru. Pomoć iz Beograda sporo i nedovoljno se probija do Vlasinske visoravni.

- Kako da zamerim mojim Crnotravcima što su otišli kada i mene ponekad uhvati panika „zašto sam ostao“, vajka se Blagojević. - Najviše sam tužan jer mi je žao mojih starih i nemoćnih komšija koji su ostali sami. Imamo samo 200 radno sposobnih. Šta je za državu da makar polovini obezbedi posao.

Desetak mladića iz Preslapa, Kalne i Gradske, opustelih planinskih sela na Vlasinskoj visoravni, ni u snu nisu mogli da zamisle da će nadomak svojih kuća naći zaposlenje. Njihov san postao je java zahvaljujući Radetu Đuriću, preduzetniku iz Beograda koji je sav svoj kapital uložio u izgradnju savremene fabrike za flaširanje vode.

Vladimir Nikolić (29) iz Gradske tek je formirao svoju porodicu. Ima suprugu i sina. Dobio je posao kao pripravnik u fabrici vode „Sliv“.

- Verovao sam da ću pre dobiti premiju na lutriji nego posao. Nije mi bilo druge i planirao sam da odem u pečalbare, jer moram da brinem o porodici, priča Vladimir, ne prekidajući nadgledanje linije za punjenje boca čistom, planinskom vodom.

Rade Đurić je punih devet godina uporno radio da bi dobio potrebne dozvole i sagradio fabriku.

- Otišao sam kao i svi „trbuhom za kruhom“ i 30 godina se nisam vraćao. Bavio sam se preradom mesa. Ipak, vuklo me je nešto mestu rođenja - priča Rade. Ovakvu klimu i prirodu nećete nigde naći. Nema industrije na stotine kilometrima okolo. Šteta je samo što je sve manje ljudi. Poduhvati poput ovog, neće zaustaviti migraciju, jer gotovo i da nema ko da ode, već će naterati mnoge da se vrate.

Njegove reči potvrđuju i radnici Milan Blagojević (22), Boban Golubović (39), Srđan Stojanović (24). Hteli bi da zadrže posao po svaku cenu i apeluju da država pomogne ljudima koji žele da ulože novac u crnotravski kraj.

- U Preslapu živi 170 stanovnika od kojih smo nas 40 momci. Bez posla i devojaka nema nam života ovde. Fabrika za nas može u pravom smislu reči da znači život - veli Boban Golubović.

(Nastaviće se)