Gladna usta ne biraju

- Crna Trava nikog ne interesuje, a ima kapacitete za turizam i poljoprivredu - kaže Milošević i dodaje da neće odustati ni pored svih neizvesnosti koje nosi ulaganje u ovakvom području.

Na ribnjaku su posao našli starosedoci Pavle Momčilović (48) iz Vlasinske Okruglice, Dragiša Miltenović (52) iz Ruplja, Milovan Stojanović, Jovica Ivanović (44) iz Čuke. Ne umeju da objasne zašto su ostali, ali tvrde da se nisu pokajali. Posao na ribnjaku im dođe kao „dobitak na lutriji“, nisu se nadali, ali veruju da su ga zaslužili.

- Možda napokon ubedim moju Jelenu (40) da se venčamo. Živimo zajedno, ali neće brak i decu bez sigurnosti - presrećan je Jovica. - Htela je po svaku cenu da odemo u grad, ali sam znao da nam ništa bolje ne bi bilo nego ovde. Vidi ovu lepotu, ovu prirodu. Jedva čekam 21. jul kada je Sabor na Vlasini. Bar za tih nekoliko dana opet se vrati život. I ovaj ribnjak može da pomogne. Vratio se moj komšija Negovan iz Beograda, radi drugu smenu.

Planove za ženidbu ima i Dragiša Miltenović, jer posle smrti roditelja ne može da podnese usamljenost.

S kim da se ženim? Mečkom iz šume? Nema žive duše, a kamoli snaške - nestrpljiv je Dragiša, kome je najviše dojadilo da mesi hleb. - Ponekad mi uspe, ali češće nije za jelo. Šta ću, gladna usta i prazan stomak ne biraju mnogo. Ne kajem se što nisam otišao, ali se pitam što nas kažnjavaju zbog toga. Zar moram da idem u 50 kilometara udaljeno Vlasotince da bih kupio konzervu.

- Ima naroda na Vlasini, ali nema ljudi - šali se Dragan Ilić (46) iz Mlačišta, koji je sa suprugom Draganom (37) i decom Milicom (17) i Nikolom (14) jedini stanovnik u zaseoku. Priznaje da voli zdrav život i da je srećan na Čemerniku.

- Sanjamo svoj san, ali se plašimo da se probudimo - kaže Dragan koji odgaja 30 grla krava i desetak ovaca. - Mogao bih da čuvam deset puta više grla, ali mi ne da država. Ne tražim ništa da mi se pokloni, samo da mi se obezbedi plasman. Godišnje mom domaćinstvu treba 700 hiljada dinara da bismo preživeli. Zar je državi teško da mi omogući da zaradim taj novac. Neću socijalu, neću nagrade, već prosto da mi država kaže „ti, Dragane, čuvaj krave, a za ostalo ne brini“.

Slično razmišlja profesor i bivši predsednik crnotravske opštine Zoran Kitanović (74), koji je kao penzioner postao stočar u mahali Žutini, na jugoistočnim obroncima Čemernika. Ceo život je podučavao bistru planinsku decu, vodio Komitet i Opštinu Crna Trava (1989-1993), dok je za nju još i bilo nade. Sada ga pustoš boli više nego kostobolja i ne može da preboli što Čemernik brane njegovi ispisnici.

On jedini od bivših crnotravskih predsednika nema kuću ili stan u Beogradu ili Nišu. Stekao je stan u centru Crne Trave, u kom sada živi sin Srđan, a on se vratio u tazbinu. Imanje u Žutini je nasledstvo njegove supruge i nema druge imovine.

- Imam solidnu penziju, deca rade i mogao bih mirne duše da igram šah i čitam knjige. Ali nije to za mene. Fizički rad čini čoveka vitalnim, a onda i um dobro služi - priča profesor.

- Sir tokom leta prodajemo, a kozje mleko uglavnom poklanjamo. Dolaze da ga traže za lek - priča Zoran kako ekonomiše na svom imanju, koje se prostire na 14 hektara. - Moglo bi da ishrani na hiljade ovaca, ali nema više snage. Nema kome da se plati da pomogne, sve moji ispisnici. Već 11 godina sam ovde i ni dinara nisam dobio od države. Treba mi mali traktor, pogotovo kad je vreme kosidbe, ali ne ispunjavam uslove. Traže da budemo poljoprivredni osiguranici. Ama ljudi, imam više od 40 godina staža i supruga mi je penzioner, deca rade i koga da osiguram.

ZahvaljujuĆi njemu opstaje genetski resurs „karakačanska ovca“. Uvek su crne sa belim belegom na glavi, otporne na hladnoću, a daju kvalitetno mleko i vunu. Nevolja je što svake godine Kitanović baci na stotine kilograma vune. Poklonio bi je, ali je niko neće. Ne zna ni šta da radi sa stajnjakom.

- Bogata smo mi zemlja kada sve to bacamo. Nije morala Crna Trava da doživi ovu sudbinu. Mogli su barem puteve da održavaju, jer smo zimi bukvalno odsečeni od sveta - kaže Kitanović i podseća da se niko nije potrudio da omogući prilaz Crnoj Travi, udaljenoj čak 70 kilometara od Koridora 10.

Potrebno je samo asfaltirati postojeći put preko Predejana i Kačara.

SVAKI DRUGI - STARAC

MIRJANA Rašević i Goran Penev iz beogradskog Instituta društvenih nauka upozoravaju da je Crna Trava primer ekstremnog demografskog urušavanja. Od 1948. do 2008. godine broj stanovnika je smanjen oko 8 puta (sa 13,6 hiljada na 1,8 hiljada). Gotovo svaki drugi stanovnik Crne Trave ima 65 ili više godina. Prosečna starost u ovoj opštini iznosi čak 53,4 godine. Vrlo ilustrativan primer demografskog gašenja Crne Trave je i podatak da je prosečan broj učenika po osnovnoj školi jedanaest, odnosno četiri po odeljenju.

- Da li Crna Trava ima realne šanse za populacioni oporavak? Odgovor je negativan. Državni i lokalni interes je da se preduzimaju mere, kako i druge opštine ne bi doživele sudbinu Crne Trave. To podrazumeva ozbiljnu finansijsku podršku porodicama sa decom, promociju zdravog materinstva, kao i aktiviranje lokalne samouprave.

(Nastaviće se)