Vukovi jedini gosti

OPŠTINA Knjaževac od 1961. ne daje nimalo drukčiju sliku od velikog dela Srbije - beleže se populacioni pad, negativan prirodni priraštaj i nepovoljna starosna struktura. Posebno je to izraženo u planinskom području, gde odumiru Repušnica, Grabovica, Ravno Bučje, Aldina Reka, Tatrasnica...

Najveći broj stanovnika opština Knjaževac imala je po popisu iz 1953. godine - 61.973, a do 2008. ova brojka se smanjila na 35.051, ili za 26.922 žitelja, odnosno za 43,44 odsto, zapisano je u studiji Fakulteta za menadžment iz Zaječara.

- Posledice su katastrofalne na ukupne procese reprodukcije. Radno sposobno stanovništvo (muškarci od 15 do 65 i žene od 15 do 59 godina) smanjeno je sa 34.312 na 20.187, ili za 60,1 procenat, a aktivno poljoprivredno stanovništvo sa 27.555 na 1.721 žitelja. Mladih je sve manje, dok se povećava broj stanovnika starijih od 65 godina, sa krajnje tamno obojenom demografskom slikom - naglašava prof. dr Nedeljko Magdalinović.

Stara planina lagano odumire, jer nestaju njena najlepša sela. Posebno su opusteli Zaglavak i Budžak podno Stare planine. U polovini svakog od 36 sela ovog kraja danas ne živi više od 36 stanovnika, ali je izvesno da će, poput opustelih Papratne i Repušnice, bez ijednog žitelja ostati i Aladinac, Šarbanovac, Gradište, Drvnik, Staro Korito i Balinac. U šest sela danas živi samo 40 ljudi, i to prosečne starosti iznad 70 godina.

U Zaglavku je najmlađi 69-godišnji Jovica Velojić. On jedini s traktorom može da ode do takođe gotovo opustele Kalne, poznate po nekadašnjem rudniku uranijuma, da kupi namirnice ili odveze nekog 80-godišnjaka kod lekara.

- U ovim krajevima bela kuga traje ceo jedan vek. Između dva popisa, 1991. i 2002. godine, u osam opština Timočke Krajine smanjen je broj stanovnika za 31.000. Dok je bilo karaula i vojske, bilo je i puteva, a ponegde i struje. Sada su vojničke zgrade ruine u korovu - objašnjava Velojić.

I selo Novo Korito, u ataru Kadibogaz do bugarske granice, zanimljiv je primer odumiranja. Danas je tamo 450 objekata, najviše kuća, ali ih je gotovo 80 odsto praznih. Napuštena je više od dve decenije i lepa stara srpska kuća ugledne porodice aktuelnog srpskog premijera Mirka Cvetkovića.

- Pre dve decenije imali smo 313 domaćinstava, pre šest godina bilo je sto traktora, a sada je toliko ljudi. Sve starci. Za poslednjih sedam godina rodila se jedna beba. Đaka je dvoje-troje, i odlaze u školu u pet kilometara udaljeno Minićevo. Škola, kafana i zadružni dom, dve i po decenije ne otvaraju svoja vrata. Deca i unuci ovih starina ne dođu u Korito po devet-deset godina, odnosno dođu tek kad se neko razboli ili umre - priča Slađan Todorović, penzioner, napominjući da je pre 90 godina, kada je njegova majka Marija išla u školu, bilo 140 đaka.

U Donjoj Kamenici, posle 70 godina, na Blagovesti prošle godine, u obnovljenoj crkvi svete Bogorodice služena je prva liturgija. Služilo je Njegovo preosveštenstvo vladika timočki Justin. Crkva potiče iz polovine 14. veka i smatra se izuzetno vrednim spomenikom kulture srpskog naroda. Decenije su prolazile, crkva je prepuštena zubu vremena i u nju nije imao ko da ulazi.

Ili, kako razumeti sudbinu sela Stanjinac, koje je 1454. godine bilo među najvećima u Nahiji. Godine 1859. selo je imalo 42 kuće i 148 stanovnika, posle Prvog svetskog rata 110 kuća i 523 duše, nakon Drugog svetskog rata 92 doma i 427 stanovnika. Godine 1991. ovo selo imalo je 66 kuća i 201 stanovnika, manje nego pre 241 godinu. Danas je ova statistika još poraznija.

Ipak, Repušnica ostaje u istoriji, jer je 1998. godine njen poslednji stanovnik, 80-godišnji Bora Božinović, napustio rodno selo i preselio se u Trgovište, blizu Knjaževca. Danas je deda Bora junak dokumentarnog filma o napuštenoj Repušnici. Još se seća odlaska s rodnog ognjišta.

- Godinama sam bio sam u celom selu. Nisam se plašio ni od čega. Mrtvih me nikad nije bilo strah, a živi su otišli. Nije bilo ni lopova, nisu imali šta da ukradu. Po ceo dan čuvao sam ovce. Uveče zaspim kao beba. Dešavalo se da mi vukovi zakolju po nekoliko ovaca. Toga sam se jedino plašio. Sećam se nekadašnjih vremena. Selo je 1953. godine imalo 353 stanovnika. Kuća je bila puna dece. Dosta je bilo zemlje, oralo se, sejalo, radilo po vasceli dan. Otac Vidojko, solunac, stigao je iz rata s puno rana i mogao je jedino da čobaniše. Oženio sam se u 18. godini Borinkom, devojkom iz sela. Rodila mi ćerku Milanku. Nakon Drugog rata, sagrađena je električna centrala. Elektrika je sijala po celu noć. Sagrađeni su i zadružni dom i škola, odjekivala je svadbarska pesma, a najviše se igralo kolo „rumenka“ - seća se starina.

(Nastaviće se)

Ljubiša TRIFUNOVIĆ