Prvi je progledao

SREO sam ga prvi put jedne novembarske noći, početkom devedesetih, u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, u knjižari Gece Kona. Došao je da čitaocima ispiše posvetu na primerke jedne svoje knjige koja se konačno pojavila u našoj zemlji.

U knjižari se sjatilo dosta sveta. Većinom su to ljudi starijih generacija, oni koji sada pokušavaju da nadoknade bar nešto od one četiri decenije koliko se nisu smeli družiti sa Milovanom Đilasom i njegovim knjigama. Među njima prepoznajem jednog od Đilasovih školskih drugova iz beranske gimnazije. Pošto su se i na univerzitetu i u ratu našli na istoj strani, drugovali su i posle revolucije. Đilas je bio pored Tita u Beogradu, a njegov školski drug Radomir Komatina, pored Blaže u crnogorskom Politbirou.

Sada su se opet sreli, prvi put posle toliko godina i onog zimskog „Đilasovog plenuma“, u istoj sobi. Decenijama ranije, Đilasa su zaobilazili njegovi drugovi, čak i onda kada bi ih put na ulici namerio jednog na drugog.

Kada je završen razgovor o Đilasovoj knjizi, okupili smo se oko starog jeretika koji se jedva držao na nogama, mada mu je seda glava bila bistra. Prvi disident komunizma, otpadnik i mučenik, delovao je sasvim obično, starački, smireno, čak i sa blagim smeškom na kraju usana. Neko je piscu pružio ruku, neko je tražio posvetu na knjizi, a neki su ga samo gledali zadivljeno i u neverici da je taj čovek izgurao, eto, do samog kraja stoleća, koje je i prema njemu bilo tako nemilosrdno.

Onog Đilasovog školskog druga iz Berana, mučile su te noći druge brige. Primicao se oprezno, izokola, i pomalo zbunjen. Znao je on Đilasa veoma dobro i očigledno da se i sada, kao i nekada, plašio njegove britke reči, tim pre što je znao da bi tako nešto moglo da bude i prikladno, da je on to i zaslužio.

Đilas ga je opazio. Jedva primetno se trgao. Prenule su se iz pepela njegove staračke oči. Imao sam utisak da on u tom trenutku nije primećivao nikog od nas.

Dva čoveka, sada već starci, koji su iz beranske gimnazije krenuli zajedno u osvajanje sveta i ljudske sreće, a koje je politika nemilosrdno razdvojila i sudarila, stajali su jedan naspram drugog, setni, sedi, povijenih ramena. Gledali su se nemo i nepomično.

A onda se led pokrenuo. Prvi je iskoračio Đilas i, pružajući ruku svom starom školskom drugu, progovorio staračkim glasom u kojem je bilo i sete, i topline, i oproštaja.

„Primakni se, Rašo, da te zagrlim...“

U životu, valjda i mora da bude tako, ostane u ljudima na tom surovom i turbulentnom životnom putu nešto što ni Revolucija, ni Vođa, ni Partija nisu uspeli da unište.

Ta dirljiva scena, koja mi se urezala u pamćenje, vratila me u daleke godine kada smo posle onog zimskog plenuma CK SKJ, u januaru 1954. prestali da pominjemo ime Milovana Đilasa, a njegovi drugovi i poznanici da u širokom krugu zaobilaze trotoar ako bi ga kojim slučajem tamo uočili, mada se Vođa tih godina bio potrudio da ih poštedi takvih iskušenja i skloni im Đilasa sa očiju. U zatvor.

Kada smo se i mi gimnazijalci, posle onog plenuma i zimskog raspusta, vratili u učionice, Đilasa više nije bilo ni u našim klupama, ni u našim pominjanjima. Nisu ga se više prisećali ni njegovi školski drugovi, kojih je do tog plenuma bilo puno u generaciji naših profesora i naših očeva.

A pevalo se do tog plenuma u našem i Đilasovom kraju:

„Partija se zatalasa,

ne da Tita i Đilasa“.

Sada se partija opet bila zatalasala, kao i u vreme Informbiroa, ali Đilasa više nije imao ko da brani.

Tako nam je „Đilasov plenum“ odneo još jednu legendu iz naših klupa. Ćutali smo kao i svi, mada nam je njegov britki i buntovni jezik imponovao. Kopkalo nas je intrigantno pitanje: šta to Đilas hoće, da li je pokrenuo prave stvari?

Kasnije, kada će me putevi novinarske profesije odvesti u svet i kada ću se često sretati sa temom Đilasa i njegovih knjiga, zabranjenih u našoj zemlji, takva pitanja su postala suvišna.

Razgovarao sam jednom, na Bohinju, u Sloveniji, sa Vladimirom Dedijerom, čija je životna sudbina bila poprilično isprepletana sa Đilasovom. Ne samo da su bili saborci i Titovi saputnici i sledbenici, nego su zajedno bili i žrtve onog Titovog plenuma.

- Zašto se Đilas pobunio - pitao sam Dedijera, pošto je Đilas već bio izašao sa „komunističke robije“.

- Zato što je tvrda i buntovna crnogorska glava - odbrusio je.

- Valjda je bilo i nečeg drugog u njegovoj pobuni - insistirao sam.

Dedijer se na trenutak zamislio i uozbiljio. Pogledao me je prodorno, izmučenim i umornim očima, a onda je rekao:

- Đilas je pre drugih, pre svih nas, progledao i shvatio da novo, socijalističko društvo hramlje na obe noge. Ljudi u komunizmu nisu živeli bolje, niti su bili slobodniji. Vlast je zajašila revoluciju. A tako se ne može dalje.

- Da li su to shvatali i njegovi drugovi?

- Jesu, neki jesu.

- I zašto ga niko nije podržao?

Dedijer se kiselo nasmejao.

- Zato što su se plašili, čoveče. Svojim očima su gledali kako revolucija „jede“ svoju decu. Tu grešnu decu, zapravo nije „jela“ revolucija, nego Partija, sistem, vlast. Revolucije onda skoro da i nije bilo...

Posle dvadesetak godina, sreo sam Dedijera u njegovom beogradskom stanu u Kopitarevoj gradini dok je otimao poslednje damare života. Opet sam ga pitao o Đilasu, sa kojim nije bio u baš najboljim odnosima.

„Mora se priznati, imao je glavu, bio je prorok. On bi onog Gorbačova mogao da pošalje po vodu...“

(Nastaviće se)