Napred teško, nazad nikako

Ne treba zaboraviti, dešavalo se to samo osam godina od završetka rata i u vreme dok se još nisu bile raščistile ekonomske „havarije“ koje su za sobom ostavile „seljačke radne zadruge“, svojevrsni sistem jugoslovenskih „kolhoza“ .

Sve je počelo 11. oktobra 1953. godine kada je Đilas na stranicama „Borbe“ objavio prvi članak pod naslovom „Novi sadržaji“. Krenuo je od kritičke analize društvenih odnosa i suprotnosti u zemlji. Pisao je jezikom kakav se nije mogao videti u praksi ondašnje Jugoslavije. „Niti se ovako može napred“, pisao je Đilas, „niti ima povratka na staro. Jugoslavija se mora boriti za nove oblike socijalizma“.

„Ako bi jedna revolucija - naša revolucija - trebalo da se završi ovenčana novom demokratijom, onda bi jedan novi vid revolucije morao da bljesne. Ako bi radni ljudu uspeli da u jednoj zemlji - našoj zemlji, stvarno uzmu vlast u svoje ruke i daju ubedljive dokaze da su u stanju da vode ekonomiju, uspešnije i kreativnije nego kapitalisti i birokrati, vera u novi socijalistički svet mogla bi da postane stvarnost. Birokratija je rođena u našoj revoluciji i ona sada uništava tle socijalizma. Kao što je slučaj u Rusiji, i naši birokrati smatraju revoluciju sopstvenom slugom.“

Đilas dodaje da su „tržište, novac i roba, pokazatelji naših odnosa, čak i u nematerijalnoj sferi. Oni su ekonomska snaga. Međutim, socijalizam i društvo u celini ne mogu procvetati bez slobode“.

Đilas je u ta tri meseca od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954. objavio 18 članaka. Prvo je pisao jedan nedeljno, a onda pri kraju, na zahtev urednika „Borbe“ i čitalaca, dva-tri puta nedeljno. Naslovi tih članaka su takođe bili novi: „Savez ili partija“, „Subjektivne snage“, „Ima li cilja“ „Opšte i posebno“.

U Članku „Subjektivne snage“, objavljenom uoči Nove 1954. godine, Đilas piše o otuđenju vlasti od života i revolucije. „Postojeća praksa i teorija“, piše on, „odvojiće komuniste od masa i pretvoriti ih u popove i žandarme socijalizma“.

Kako su izveštavale novine iz Hrvatske i Slovenije, a nešto manje iz istočnog kraja zemlje, čitaoci su „toplo“ prihvatili te nove i kritičke tonove Milovana Đilasa. Preko 30.000 čitalaca dalo je tih dana u svojim pismima i porukama redakciji podršku za ono šta Đido piše. Ponet tim ohrabrenjima, Đilas je u svom teoretskom stvaralačkom žaru, smelo tražio i trasirao nove puteve demokratije, dovodeći pri tom sasvim otvoreno u pitanje rukovodeću ulogu partije, a samim tim i postojeće vlasti.

Građani i komunisti, a njih je onda u zemlji bilo više od pola miliona, nisu sumnjali, ili bolje reći nisu hteli da veruju da su se ti Đilasovi stavovi slučajno pojavili. Pa, on je jedan od trojice prvih Titovih saradnika (druga dvojica su Ranković i Kardelj), glavni ideolog partije, predsednik Narodne skupštine,Titova „leva ruka“, njegov „miljenik“.

Stariji partijski kadrovi, a oni su držali vlast, nisu mogli da veruju svojim očima šta čitaju, mada se mnogi u sve to i nisu naročito razumeli. Ipak, osećali su da Đilas dovodi u pitanje čitav sistem, ulogu partije, pa i njihovu vlast, koju su bili čvrsto prigrabili.

Ako su u tome i imali nekih dilema, Đilasov napis „Anatomija jednog morala“, objavljen na stranicama časopisa „Nova misao“, bio je jasna poruka da Đido ne drži do stare, odrođene i u svoj bunker privilegija zatvorene vladajuće kaste.

Ali, niko nije smeo da se oglasi. Svi su čekali šta će reći „veliki Baja“, tj. Josip Broz. On se tih dana uoči Nove 1954. godine nalazio na Brdu kod Kranja. Pre toga rekao je Đilasu, onako uzgred, „nastavi da pišeš“, ali su do njega sve češće tih dana dolazili zabrinuti glasovi zbog tih Đilasovih kritika sistema. On se teška srca na Šestom kongresu bio priklonio stavovima Đilasa i Kardelja da KP promeni ime u Savez komunista i da se liberalizuje, ali je u proteklim mesecima često govorio da se mora očuvati „rukovodeća uloga partije“.

Sam ili podstaknut, Tito je na tom Brdu kod Kranja, rekao pred jednom grupom generala „to šta piše Đilas je napad na SKJ“, i da „ide na razbijanje i likvidaciju partije“.

Osuda je, dakle, izrečena. Odluka je pala. Kardelj je zaboravio da se na Šestom kongresu i posle njega slagao sa Đilasovim liberalnim stavovima, jer je i sam tako mislio. Mora da je u tom trenutku, Titove naknadne kritike Đilasa, i starom partijcu Aleksandru Rankoviću, koji se nije izjašnjavao o Đilasovim člancima, pao kamen sa srca.

A Đilas? On je uspeo da u prvoj sedmici januara, dakle, deset dana uoči Trećeg plenuma, objavi još jedan članak u „Borbi“ - „Revolucija“. Pravi naslov i za dane koji će uslediti u njegovom životu. Posle tog članka zabranjeno je dalje objavljivanje njegovih napisa u „Borbi“, a njen urednik Veljko Vlahović biće stavljen na đavolske muke da „drugove“ ubedi da je bio u zabludi u vezi sa Đilasom.

U tom poslednjem napisu u „Borbi“, nalazi se i ova rečenica: „Biti ili ne biti“.

Tačno deset dana kasnije, mogao se uveriti da za njega u partiji od onog „biti“ nema ništa, ali će doživeti, kao i većina njegovih „grobara“, da i od sistema koji je on kritikovao, a oni ga tako vatreno branili, ne ostane ništa.

(Nastaviće se)