Kardelj tužilac i sudija

BIO je to neviđen plenum vrha partije jugoslovenskih komunista. Neviđen, ne samo po tome što je na njemu rušen jedan od vodećih „drugova“ iz samog vrha partije, nego i po tome što je, prvi put, ceo događaj prenošen „uživo“, tj. preko radio talasa, kako bi građani mogli da čuju šta drugovi misle o onome šta su mogli da pročitaju od Đilasa u proteklim mesecima na stranicama „Borbe“. I da ne žive u zabludama.

I imali su šta da čuju. Nikada, ne bar javno, nije na jednom skupu izliveno toliko žuči, kritika i pljuvačine na račun jednog rukovodioca, kao što je to bio slučaj na tom plenumu koji je održan 16. i 17. januara 1954. godine. Vest u osvajanju i odbrani svoje lične vlasti, čime se jednom prilikom, dvadesetak godina kasnije, i javno hvalio, Tito je zajedno sa svojim sledbenicima osmislio da je najbolje da popularnog Đilasa, čije su se ideje preko noći primile u javnosti, i to ne samo u intelektualnim krugovima, nego i u bazi, raskrinka javno, pred licem svih.

To uopšte nije bio rizičan potez. Tito je znao, i iz prakse socijalističkih zemalja, tj. staljinističkih iskustava, da onaj koga vrh označi kao krivca, nema šanse da se odbrani bez obzira na to kakva mu je argumentacija i kolika mu je popularnost. Kad vođa kaže da je stvar prelomljena i da se krene u raskrinkavanje, niko neće zapitati ni „gde“je to odlučeno, ni „zašto“, nego će snagom stampeda krenuti na žrtvu, utrkujući se u tome čak i više nego što vođa od njih traži. To nalaže „partijnost“, a isto tako, ako ne i još više, strah da se i oni sami ne nađu na pogrešnoj strani, jer u takvim obračunima, a to je praksa takođe pokazala, nema oproštaja, niti popravnog ispita.

Đilas je znao da je gotov. Osetio je to prethodnih dana i nedelja, a sada je bilo očigledno da je na brisanom prostoru, da se od njega sklanjaju i njegovi do juče bliski drugovi.

„Na plenum sam došao peške“, piše on u sećanjima na te dane. „Pratila me je Štefica, a jednim delom i Dedijer. U sali u kojoj je održavan sastanak CK, smestio sam se po strani, na ćošku četvorougaonog stola. Niko mi nije pokazao gde da sednem, pa sam se skrajnuo. A niko sa mnom nije hteo ni da progovori...“

U tim trenucima, pre nego što će krenuti „predstava“, delovao je usamljeno. Napušteni drug „bez iđe ikoga“. Na početku rasprave, objašnjava Đilas, netrpeljivi i demagoški, jetki Titov istup potopio je sva moja demokratska i drugarska nadanja.

Plenum je otvorio Tito, jasno stavljajući do znanja prisutnima da na Đilasa više ne računa, da se on mora zaustaviti, da je potpao pod uticaj zapada i revizionističkih ideja socijaldemokratije, da je okrenuo leđa partiji. Optužujući ga da stavlja „štapove u točkove partije“, Tito je naglasio da su Đilasove ideje koje su počele da se „valjaju kao grudve južnog snijega sa krova“, štetne, ne samo za jedinstvo naše partije, nego i za jedinstvo zemlje. „Kod njega“, nastavio je Broz, „nema klase, nema klasnog neprijatelja, svi su sada jednaki...“

Uvodno izlaganje je dao „novi-stari teoretičar“ partije Edvard Kardelj, koji će u dugom veku svoje političke karijere najčešće biti Titova desna ruka u teoretskim potporama i podastiranjima i za nove političke poteze u oblikovanju „socijalističke stvarnosti“ i u obračunima sa pojedinim kadrovima.

Postavke druga Đilasa, govorio je Kardelj, koje su pozajmljene od zapada, ne samo da ne doprinose razvitku naučne misli socijalizma, nego predstavljaju korak nazad. Njegove ideje po svojoj političkoj suštini mogu samo štetno delovati na jedinstvo Saveza komunista u borbi za socijalizam i socijalističku demokratiju.

„Za Đilasa“, dodaje Kardelj, „sve je relativno, sve i jeste i nije, a diskusija je jedina forma razrešavanja tog protivrečja. To nije samo krajnji idealizam i potpuno sukobljavanje sa materijalizmom, to je besmisleno...“

„Drug Đilas“, kaže Kardelj, oslovljavljajući i dalje sada već svog bivšeg druga sa „druže“, „u stvari se bori protiv vetrenjača, a ne protiv vitezova birokratije... On pali šibicu, kad mi, eto, vidimo svetlo jutra“.

Za Đilasa u tim trenucima nije bilo ni šibice, ni jutra, ni najmanje nade.

Njegovi dojučerašnji drugovi, a među njima i neki bliski prijatelji, sada su se odjednom, na znak sa vrha, ustremili na njega, ne štedeći ni njegovu ličnost, što je nekima od njih, svakako, bilo lakše, nego da se razračunavaju sa njegovim idejama, za koje su koliko do juče tvrdili da im se sviđaju i pogotovo što neki od njih teško da su te Đidove „teorije“ do kraja i shvatali.

To što se u njegovu odbranu, na početku plenuma oglasio, više emotivno nego argumentovano, Vladimir Dedijer i njegova bivša supruga Mitra Mitrović, nije mu otvaralo ni najmanji zračak nade. Kao iskusni komunista, on je savršeno dobro znao da mu, kada nekog stave na plenum i kada drugovi dobiju direktivu i krenu na njega, više nema spasa. Kad vrh partije, a u ovom slučaju to su bili Tito, Kardelj, Ranković i njihovi najbliži saradnici, glavnu tačku dnevnog reda formulišu kao „slučaj Đilas“, onda je jasno da je stvar prelomljena.

No, pitanje je da li je on u tim trenucuima i računao na spas, da li ga je i priželjkivao. Njegova prva reč na plenumu, odmah posle Tita, ne naročito ubedljiva, ali jasna, nije upućivala na to da se on nada spasu. On nije prihvatio kritiku, niti je pokazao spremnost da „da samokritku“. On je jasno stavio do znanja da ostaje pri svojim idejama, da on ne ruši, nego bi hteo da spasava revoluciju od devijacija u koje je sama zapala.

Nije mu to ništa vredelo. Drugovi su bili nemilosrdni.

(Nastaviće se)