Rafalno na ratnog druga

KAO što se to često dešavalo u ”plenumskoj praksi”, i pre i posle Đilasa, članovi CK SKJ su onog 16. i 17. januara, istina ne svi, ispoljili sklonost da političke optužbe koje su definisali Tito i Kardelj dosole sopstvenim prilozima, idući u tome znatno dalje i primetno niže od onoga sa čime je krenuo vođa.

Za mnoge od njih je nevolja bila i u tome da su u prethodnim mesecima, dok je Đilas iznosio svoje kritičke ideje na stranicama ”Borbe”, odobravali njegove stavove, a neki su čak bili i oduševljeni time kako Đilas piše. Sada ih je plenum isterao na čistac. A Tito je očekivao da se izjasne.

U istupanjima koja su usledila u ta dva dana, govornici su se ograđivali od ”đilasovštine”, ali to je za njih bilo teško, ne samo zato što Đilas toliko insistira na demokratizaciji društva i partije, nego što su njegovi napisi bili složenog i teoretskog jezika i karaktera, da su ih pojedini članovi CK teško i razumevali, pa im je bilo lakše da se okome na njegovu ličnost, jer tu neće da pogreše.

O tome je među prvima govorio i Blažo Jovanović, prvi čovek crnogorskih komunista. On je priznao da su Đilasovi članci čitani, da su ih ”neki drugovi odobravali, jer se mnogi nijesu mogli ni razumjeti u onakve Đilasove filozofske zavrzlame”.

A onda je dodao ono šta je sigurno i Titu bilo na pameti: da je Đilas svojim člancima ”udario” ne samo protiv partije nego i protiv njenog rukovodstva.

Zanimljiv i slikovit je bio nastup Josipa Cazija: ”Sad tu postoji, kako kaže drug Đilas, jaka tendencija da se komunisti pretvore u popove i žandarme. Ja nisam nikakav teoretičar, ali mislim da je svaka demokratija imala svoje popove i žandarme. To je tačno, a mislim da i socijalizam ima svoje popove i žandarme. A ja više volim da budem pop socijalizma, nego da opet zaglavim u nekoj kapitalističkoj Glavnjači...”

Prvi čovek slovenačkih komunista Miha Marinko je priznao da su Đilasovi članci ”izazvali dezorijentaciju” u članstvu.

Shvatajući da se Đilas više neće dići, pojedini članovi CK su akcenat stavili na kritiku njegove ličnosti. Odjednom, kao da se dogodio čudan prevrat pod svodovima palate na Trgu Marksa i Engelsa, gde je održavan plenum, izronio je jedan sasvim drugačiji lik Milovana Đilasa, koga su drugovi među sobom zvali ”Đido”. Moša Pijade se prisetio da je Đilas u mladosti napisao pesmu ”Mladić ide ulicom i zvižduće”, pa je nabacio: ”Đilas i danas ide ulicom i zvižduće na sve - na Savez komunista, na marksizam, na sve tradicije i na revoluciju.”

Aleš Bebler je nastavio u tom stilu: ”Đilas je suviše nadmen. On je pametniji od sviju nas! Ti moraš, Đido, sa toga pijedestala da siđeš...”

Nije mu ni Kardelj ostao dužan. Očigleno da mu nimalo neće teško pasti što Đilas odlazi iz vodeće ”četvorke” (Tito, Ranković, Kardelj, Đilas). ”Đilas je onaj koji svojim arogantnim i uobraženim tonom razgovara sa svima onima koji se nisu slagali sa njegovim mišljenjem. On je uvek sklon apstraktnom shematizmu, mehaničkom prenošenju tuđih shema i zaključivanju po analogiji, a nikako sklon temeljnoj naučnoj analizi stvarnosti.”

Jedak i svadljiv, Moša Pijade sa neskrivenom dozom ironije govori o Đidovoj samozaljubljenosti: ”A u tom centru svetskih zbivanja i svih svetskih suprotnosti, u toj neviđenoj svetskoj bici - tu je on, Milovan Đilas, onaj koji donosi novu misao, đilasovsku!”

U tim napadima na ličnost Đilasa, najdalje je otišao Božo Maslarić, koji je u jednom trenutku, u žaru svoje marksističke kritike, rekao da je Đilas ”trockističko govno”.

Dedijer je pokušao da spusti loptu kada je rekao nešto što je svima bilo na pameti: ”Ko hoće iskreno da metne ruku na srce, moraće da prizna: stavovi Milovana Đilasa u ’Borbi’ bili su manje-više stavovi svih nas koji sedimo ovde prihvaćeni.”

Interesantnu stvar na plenumu je izneo i Veljko Vlahović, koji je priznao da je u osnovi odobravao članke M. Đilasa, a onda je dodao da je kao direktor ”Borbe” u jednom trenutku zapitao Aleksndra Rankovića, drugog čoveka partije, da mu kaže šta on misli o tim člancima. ”Drug Marko, ispričao je Vlahović, nije u tom trenutku mogao da mi kaže svoj stav...”

Na velikim mukama je bio i Svetozar Vukmanović Tempo, inače blizak prijatelj Đilasa. On priznaje da nije imao vremena da se teoretski obrazuje, a onda skoro patetično dodaje da on neće da se izdvaja iz ”kaste i birokratije”, koju Đilas kritikuje, da on ima auto, da ide u klubove, da stanuje u vili. Valjda da bi bio ubedljiviji, on je u jednom trenutku skoro zaplakao.

Neki od članova CK, kao što je bio slučaj sa Rodoljubom Čolakovićem, kritikjući Đilasa, dotakli su sasvim nehotično samu suštinu njegovih kritika iznetih i u člancima u ”Borbi” i u njegovom literarno-političkom pamfletu ”Anatomija jednog morala”. ”Prema onom, kaže Čolaković, sa čime je Đilas povezao svoje tvrdnje, proizilazi da su dve-tri hiljada rukovodećih komunista u ovoj zemlji zverinjak u kome se okoreli sebičnjaci otimaju za privilegije svake vrste. Đilas hoće te ljude da prikaže kao bandu kojoj ništa nije sveto...”

Izgleda da ga nije loše interpretirao.

NIJE DOBRO ZA ĐIDA

PRI kraju Šestog kongresa KPJ, na kojem je partija dobila novo ime - Savez komunista Jugoslavije, ponovo je govorio Đilas, ovog puta o razlazu sa KP Sovjetskog Saveza. ”Ako su sovjetske vođe”, govorio je, ”napustile zavet Oktobarske revolucije, ima ko nije...” Svi delegati kongresa su bili na nogama i aplaudirali.

Kad se vratio kući, čuo je kako je njegova majka Vaja, koja je pratila prenos kongresa, poučena drevnim životnim iskustvima, sa uzdahom rekla:

”Nije dobro za Đida kad mu pljeskaju više no Titu...”

(Nastaviće se)