Nisam protiv druga Tita!

ČLANOVI CK SKJ su na treći plenum došli sa tri Đilasove „bombe“ u glavi i u nedrima: „Subjektivne snage“, „Revolucija“ i „Anatomija jednog morala“. Sa tim „bombama“ su hteli da ga raznesu.

Prva dva naslova su članci koje je Đilas objavio u „Borbi“, a treći, onaj o „Anatomiji“, ugledao je svetlo dana u časopisu „Nova misao“, koji je sam Đilas uređivao.

U prva dva napisa Đilas je kritikovao otuđenu i određenu revoluciju, a u trećem napisu, koji je bio više literarno-esejistički pamflet, razarao je svojim nemilosrdnim perom novi (ne)moral vladajuće klase, tj. nove vlasti kojoj je i sam pripadao. Nemilosrdno je svojim britkim perom razarao „novi moral“, toliko detaljno i ogoljeno da su mnogi od njegovih drugova, a i njihove supruge, mogli da se prepoznaju.

Dok su Tito i Kardelj u svojim uvodnim rečima iole održavali kakav-takav nivo političkog i idejnog obračuna sa njim, većina govornika, sledeći praksu boljševičkih obračuna, praksu koja je tako okrutno isprobana na obračunu sa informbiroovcima, dali su diskusiji ton balkanske hajke, neukusne pljuvačine po svom dojučerašnjem drugu. Od „druga Đida“, kojem su se mnogi do juče i divili, tapšali ga po ramenu i hvalili njegovo briljantno pero, nije ostao ni kamen na kamenu.

A Đilas, kako se on u celoj toj provali raskrinkavanja ponašao?

Bio je usamljen, snužden i očigledno svestan težine svog položaja, ali se prvog dana plenuma, reklo bi se, još držao i nadao se da možda može izvući živu glavu.

To se moglo videti i iz njegove prve reči, koja je usledila posle Titovog uvodnog izlaganja. Đilas je priznao da nije spadao u red „najdisciplinovanijih komunista“, ali da nije okrenuo leđa partiji. A onda se osvrnuo i na svoje članke u Borbi. „Do tih svojih pogleda došao sam svojim upornim i dubljim radom, i oni svakako imaju pukotina, a iznosio sam ih samo kao misli za diskusiju. Ni danas ne tvrdim da su sve te misli apsolutno tačne, ali sam uveren da jesu.“

Imajući u vidu odakle po njega dolazi glavna opasnost, Đilas je rekao i ovo: „Čuo sam da se okolo priča da sam ja protiv druga Tita. Ja tako nešto ne mogu da prihvatim ni u najmanjoj meri...“

Ipak, Đilas u tom svom nastupu nije „dao samokritiku“, nije išao onoliko daleko koliko se od njega očekivalo. To se vidi i iz ove dve njegove rečenice, izgovorene pri kraju:

„Bio sam od rane mladosti, i nadam se da ću do kraja života, ostati slobodan čovek i komunista. Ne vidim i nikada neću moći da vidim da je to jedno drugom suprotno i jedno od drugog odvojeno.“

A onda je prošla još jedna duga i košmarna noć, mada će Đilas sutradan izjaviti da je „spavao normalno“. Đilas je na nastavak plenuma, tog drugog dana, došao kao „drugi čovek“. Kada je uzeo reč teško ga je bilo prepoznati. Bio je smušen, konfuzan, delovao je skrušeno i pokajnički.

Progovorio je: „Drug Tito je rekao i ja prihvatam sve šta je rekao. Ja bih čak i oštrije neke stvari rekao... Jedna stvar je meni, kako bih rekao, pukla ovde pred očima u toku plenuma. Juče, ovde sedeći, ja sam osjetio kako mi neki đavo pada sa duše. Osjetio sam sam neku čvrstinu, neko dobro raspoloženje... Drug Tito je, izvinite, ja sam se sada izgubio, rekao da ima ljudi, i tu je sigurno mislio na mene, koji se prepadnu od teškoća... Meni ne ide ta formulacija. Ja ću da vam kažem od čega sam se prepao. Ja sam se prepao od pobjede birokratizma u Jugoslaviji.“

Kažu da je i njegova majka Vaja, koja je slušala plenum preko radija, rekla sinu, kada je stigao kući, da ono na kraju nije morao da kaže.

No, svejedno, plenum se završio kako je morao da se završi. Donete odluke su bile unapred pripremljene: Odbacuju se stavovi Milovana Đilasa, izneti u člancima u „Borbi“, jer su suprotni liniji SKJ. Tim člancima je naneta šteta zemlji i partiji. Đilas razbija idejno jedinstvo i zagovara likvidaciju Partije. Đilas se zbog svega toga udaljava iz Centralnog komiteta i sa svih rukovodećih funkcija. Odlučeno je takođe da se Đilas kazni poslednjom opomenom pred isključenje iz partije.

Te noći Đilas je sasvim sam otišao kući. Neće mu trebati puno vremena, čak ništa više od nekoliko dana, da onog „đavola“, kojeg su drugovi na plenumu pokušali da isteraju iz njega, vrati u mastionicu svog mislećeg i nemilosrdnog pera.

U njegovom životu, a onda su mu bile svega 42 godine, započinjala je nova era, koja će biti lišena oreola moći i aplauza koji su ga pratili na mitinzima i na kongresima, a poslednjih meseci i na ulicama i u pismima čitalaca, koji su bili oduševljeni njegovim člancima u „Borbi“.

Đidu više nije imao ko da piše. Sem on sam sebi. Shvatio je to i bacio se na jedno sasvim drugo borbeno polje, na bele stranice papira koje je imao pred sobom.

Ubrzo će podneti ostavku na položaj predsednika Skupštine, a već u aprilu je vratio i svoju partijsku knjižicu, koju je imao još od 1932. godine. Valjalo je krenuti izpočetka.

(Nastaviće se)