Sačuvati dušu revolucije

Koliko god da je sa današnje distance, za današnjeg čitaoca „zastarelo“ čitanje Đilasovih članaka iz 1953. godine, nije neuputno ponuditi onima, koji onda jedva da su bili rođeni, jedan od tih napisa.

„Borba“ je 7. januara 1954. objavila poslednji Đilasov članak „Revolucija“ koji prenosimo uz neznatna skraćenja:

„Smrt ili život, biti ili ne biti - tako se pokrenu džinovske neuspavane i nezamorene snage Revolucije, na prvu sjen starih klasa. Revolucija je već postala stvarnost - jedinstvom Jugoslovena, društvenom svojinom, nezavisnošću i pokret protiv utvara prošlosti jeste polet života koji živi protiv nečeg što je bilo, iako još nije sasvim umrlo.

Ustvari, nije više problem toliko u tome kako da se Revolucija odbrani ili objasni, jer ona je već u krvi, u tkivu društva, nego - kako da se ona dalje razvije, kako da ne bude prevarena, u stvarnosti koja nastaje, u životu koji izbija.

Razume se. Revolucija se - u smislu nasilne borbe za vlast - već davno završila. Ono što se sada događa jeste, u stvari, revolucija u društvenim odnosima. Društvo nije moglo da se kreće u odnosima i oblicima u kakvima je izišlo iz Revolucije. Ono je imalo dva puta - ili pretvaranje revolucionarnih, a time i demokratskih, demokratskih kao revolucionarnih, oblika u birokratske, ili pretvaranje tih istih oblika u demokratske. Događa se i jedno i drugo. Jer nijedan oblik ne prelazi lako i „čisto“ u drugi, čak ni u dužim periodima mirnog razvitka, nego neizbežno nastaju idejne, političke, organizacione i druge suprotnosti, zbrke i teškoće.

I tako se danas, katkad, birokratizam maskira revolucionarnošću a demokratizam smatra njenim naslednikom. Prvi je donekle u pravu u formalnom pogledu, jer insistira na formama iz Revolucije (koncentracija svega u rukama Partije, odsustvo pisanih zakona), a drugi je ipak u pravu sadržinski, jer smatra samu Revoluciju najvišim oblikom demokratije u klasnom društvu, pa otuda i sebe njenim naslednikom.

Partija je u Revoluciji ujedinjavala u sebi sve demokratske snage i težnje, a to je činila i mogla činiti jer je bila predstavnik volje i akcije masa, koncentrisani izraz te volje i te akcije.

Ali danas su odnosi znatno izmenjeni. Danas to nije ista partija kao u Revoluciji, bar na svim i u svemu. Stari revolucionarni i demokratski duh je u njoj još jak i preovlađuje u vodećem kadru, ali nije i jedini. A takav je, po prilici i njen sastav. Niti ona može kao takva da igra sada istu ulogu i u istom obliku kao u Revoluciji, niti joj to dopuštaju objektivni uslovi. Sada ta uloga mora u svakom slučaju biti drukčija i u drukčijem obliku.

Demokratija se danas ne ostvaruje kroz oružanu borbu i njome. Te borbe nema i ne može da bude. Demokratija se ostvaruje danas mirnim putem, razvijanjem demokratskih društvenih odnosa. U Revoluciji su zakoni bili izraz volje i akcije masa ili subjektivne volje foruma i komunista - što je, jedno i drugo bilo skoro jedno te isto. Ali subjektivna volja je onda bila nešto drugo nego danas. Onda je to bila revolucija i demokratija i - volja masa. Danas takvo subjektivno odlučivanje - kad već imamo demokratske zakone i socijalističko društvo - slabo i nerazvijeno, ali ipak socijalističko u gradu i u industriji - mora da se izokreće u nedemokratizam, proizvoljnost i površnost.

Nastaviti danas revoluciju - znači odricati se njenih preživelih oblika radi razvijanja njene sadržine - demokratije, kroz nove oblike, razume se. Revolucija danas - to je u stvari reforma, mirno kretanje, ali kretanje napred. Kretanje je danas mogućno jedino u demokratskim oblicima.

Zbog promenjene stvarnosti i zbog promenjenih oblika kretanja, mora kod nas doći i već dolazi i do promena u shvatanjima - i političkim i kulturnim i svim drugim. A te promene u shvatanjima bitno će zatim uticati i već utiču na samu stvarnost, na društvene odnose i njihovo kretanje.

Baš zbog tih menjanja, baš zbog mirnog reformnog karaktera sadašnjeg razvitka naše Revolucije, neostvariva su i sva nastojanja da se Savez komunista „podigne“ na nivo predratne i ratne Komunističke partije i to ne toliko zbog toga što je stotine hiljada nemogućno dići na nivo desetina hiljada, nego što je nemogućno izmisliti one - revolucionarne - uslove. Ako neko zaista hoće danas da bude revolucionar, da se odvaja od prošlog i konzervativnog, on to može biti samo ako se bori za demokratiju, za nove i konkretne demokratske oblike. Ali boriti se danas „revolucionarno“ za vlast - to je besmisleno, ne samo što je nerealno, nego što je i kontrarevolucionarno. I kada se danas postavljaju revolucionarni, u stvari - „revolucionarni zadaci“; onda to nije samo odsustvo realnosti, što ne bi imalo naročite važnosti, nego je to vraćanje na preživele oblike, koji u datim uslovima moraju da zadržavaju razvitak i koriste nedemokratskim težnjama.

Bilo bi mnogo korisnije misliti na to šta da se uradi sa ovim Savezom komunista kakav jeste, i s razvitkom onih makar i siromašnih, ali stvarnih demokratskih formi, nego životariti u starim oblicima i sanjati za nečim što je bilo, makar bilo i veliko, ali - bilo, i ne može da se ponovi, kao ni šta bilo drugo što je bilo.

Demokratska praksa, to je danas revolucija, to je revolucionarni poziv i zanos.

Ništa ne može umanjiti značaj jedne Revolucije niti se išta, dosada, može uporediti s njom i s njime. Ali njenu dušu je mogućno sačuvati samo u stvarnoj slobodi, jer nju je i izvršio slobodni čovek za slobodu i u ime slobode.“

PIŠI DRUŽE ĐIDO

U JESEN 1953. godine bilo je već dogovoreno da Đilas svoja razmišljanja o revoluciji i socijalizmu počne da objavljuje u „Politici“. Kad je glavni urednik „Borbe“ Veljko Vlahović to doznao, pokrenute su nove konsultacije, pa je na kraju ispalo da Đilas, ipak, piše za organ partije „Borbu“, a da se na stranicama „Politike“ oglašava Moša Pijade. Pokazaće se da je to za „Politiku“ bila srećna okolnost.

Kad je krenula serija Đilasovih članaka u „Borbi“ i kada su stigle prve masovne reakcije, Đilas je u jednoj prilici zapitao Tita:

„Kako ti, Stari, gledaš na ovo moje pisanje, šta misliš o tome?“

„Znaš šta, odgovori Tito, ima izvjesnih stvari sa kojima se ja ne slažem, ali uglavnom ima dobrih stvari i mislim da ono drugo ne može biti razlog da ne pišeš. Piši dalje.“

Člankom „Revolucija“, od 7. januara, stavljena je tačka na Đilasovo pisanje u „Borbi“, a time i u celoj zemlji. U naredne 34 godine on u Jugoslaviji neće moći da objavi ni slova.

(Nastaviće se)