Buntovnik oštrog pera

KADA je 20. aprila 1995. godine otišla u svet vest da je u Beogradu umro najčuveniji evropski disident, otpadnik i mučenik i kraljevskog i Titovog režima, svetska štampa skoro da se utrkivala u tome da podvuče i istakne značaj te izuzetne ličnosti.

To je veliki gubitak za Evropu i za svet, pisalo je u svetskoj štampi. Možda jedino nije gubitak za Jugoslaviju, koja se u međuvremenu i sama izgubila, možda i zato što nije shvatila njegovu osnovnu poruku - da je samo demokratija može spasiti od nje same i od bolesnih ambicija njenih beskrupoloznih nacionalističkih lidera.

Evropa je, konstatuje londonski „Gardijan“, izgubila poslednjeg iz generacije revolucionarnih velikana koji je gradio komunističku Jugoslaviju, koji je pokušavao da je menja i koji je konačno doživeo njen pakleni kolaps.

I povodom njegove smrti, kao i u mnogim drugim prilikama i povodima, svetska štampa i istaknute političke i stvaralačke ličnosti, bavile su se „fenomenom“ Milovana Đilasa, za kojeg se tako često govorilo da je pesnik i revolucionar, komunista i otpadnik, moćnik i robijaš. Đilas je, slažu se njegovi biografi i analitičari njegovog dela, proživeo ceo jedan vek zaleta i borbe, sumnji i traganja, radosti i patnji, ali uvek istrajan i do kraja predan ideji za koju se borio.

Đilas je bio, kaže za njega Mihajlo Mihajlov, rodonačelnik disidentskog pokreta u celom komunističkom svetu. Njegovim putem, stopu za stopom, decenijama su išli ruski disidenti, uključujući i one najveće, Solženjicina i Saharova, da ne pominjemo poljske, češke, mađarske, a onda i kineske disidente... Kao što će Tito ostati u istoriji zapamćen ne po tome što je bio lider u građanskom ratu, nego isključivo po svom otporu Staljinu 1948. godine, tako će u enciklopedijama Đilas biti upisan kao „otac i osnivač disidentskog pokreta koji se suprotstavio komunizmu na njegovom sopstvenom terenu... Njegova knjiga 'Nova klasa’, koja je objavljena na 60 jezika nanela je komunističkom pokretu odlučujući udarac u ideološkoj sferi.“

Mihajlov, koji je i sam bio disident i robijaš, zaključuje svoju ocenu o Đilasu ovim rečima: „Ja lično uopšte ne sumnjam da će Đilasova posmrtna slava zatamniti onu Josipa Broza.“

„Đilas je jedan od najznačajnijih autora 20. veka“, kaže „Gardijan“, dok pariski „Mond“ dodaje da je Đilas bio „onfan terribl“ jugoslovenskog i evropskog komunizma, čovek koji je imao snage da kaže „ne“ i Titu i Staljinu, kao i svim njihovim naslednicima.“

Negde u poslednjim godinama njegovog života, Lešek Kolakovski je izjavio da je „Đilas najveći živi intelektualac u Evropi.“

Žan-Pol Sartr, koji je jako uvažavao pisca „Nove klase“, rekao je jednom o njemu: „Đilas je čovek koji stalno nešto misli i traži nešto novo“.

Slobodan Ilić u svom napisu o Đilasu beleži: „Đilasa u njegovoj kritičkoj usmerenosti prema Titu i vlasti nisu omeli ni ljubav prema Titu, ni ljubav prema revoluciji“.

A Vladimir Dedijer, Đilasov saputnik i sapatnik ovako piše o svom starom drugu: „On je bio čovek kojeg je zamarala stagnacija. Uvek je težio nečemu novom. Imao je mašte“.

„On je očaravajuća pojava“, pisao je „Gardijan“ o Đilasu dok je ovaj robijao pod Titom. „On je čovek izuzetnog talenta kao novelista i kao pesnik, ali isto tako i kao politički pisac. I uza sve to on je čovek nesumnjive hrabrosti.“

Njegovi memoari su „zadivljujuće pošteni“, napisao je čuveni istoričar Erik Habsbaum.

Poznati američki novinar, dobitnik Pulicera Sajrus Sulcberger, napisao je i knjigu o Đilasu „Ponovo stečeni raj - monografija buntovnika“. On o junaku svoje knjige ovako govori: „Đilas je zaslužio mesto među političkim misliocima 20. veka jednom jedinom, ali istinski važnom teoremom analize marksizma... On je odgovorio na ono suštinsko pitanje koje se postavljalo u zemljama istoka: zašto komunizam ne uspeva kada osvoji vlast i kada svoje doktrine stavi na ispit prakse iz života.“

„Bez obzira na to šta se u budućnosti bude dešavalo, u Milovanu Đilasu leži jedan primer, izuzetan primer, od koga samo oni koji ne misle i ne veruju ni u šta - neće ništa naučiti“, napisao je svojevremeno poznati publicista Desimir Tošić.

O Đilasu su svoj sud iznosili i domaći autori. Pisci Dobrica Ćosić i Matija Bećković, koji su se družili sa Đilasom dok je bio „na ledu“.

„Milovan Đilas je najsmeliji um koga je dala Crna Gora“, zapisao je Bećković, uz napomenu da će „nove generacije znati bolje nego mi ko je Milovan Đilas.“

„Đilas je bio talentovan pisac“, kaže Sulcberger, „pogotovo kao majstor kratke priče. Njegove priče 'Gubavac’ i 'Kamen i ljubičice’ mogu se svrstati u remek dela ovog veka.“

Belgijski „Soar“ je, povodom Đilasove smrti, svoj tekst počeo citatom iz njegovog intervjua tom listu iz 1986. godine: „Ja sam kao pustinjak. Živim izolovan od svojih sunarodnika... Ljudi me još izbegavaju, čak i moji stari prijatelji misle da je opasno da se viđamo. Ali, ja sam spokojan. Meditiram. I pišem... A da, avaj, ne znam za koga pišem...“

Veliki usamljenik i „otpadnik“ nije bio u pravu, što i primećuje belgijski autor:

„Znamo za koga je pisao. Za ceo svet.“

(Nastaviće se)