Staljin - svetac i grešnik

U hodu jugoslovenske revolucije, Đilas je izrastao u njenog ”ideološkog pesnika”, revolucionara koji nije odolevao njenim čarima i zabludama, ali će vreme pokazati da se on prvi otreznio od Tita i Staljina i da je u tome otišao dalje od bilo koga u disidentskom pokretnu komunizma.

U tim njegovim zabludama i zaletima, koji su pratili žar njegovog pera, pamte se i ona dva ”portreta” Josipa Visarionoviča Staljina, koje je napravio u razmaku od nekih desetak godina, prvi posle posete Moskvi 1944. godine, a drugi posle pada 1954.

Đilas je u ”Borbi” od 24. decembra 1944. godine izneo svoje impresije o Staljinu: ”On je nižeg srednjeg rasta, ima lijepe male ruke s dosta dugim prstima, duge noge, uža ramena i krupnu glavu. Glava Staljinova nije samo prijatna zbog svoje čudno nježne tvrdoće već zbog čitave svoje narodske izražajnosti, zbog umnih, živih, nasmiješenih, strogih i brižnih tamnožutih očiju. Ona je i lijepa svojom harmoničnošću, svojom jednostavnošću, svojom uvijek živom mirnoćom i izrazitošću...”

I dalje: ”Odlazeći od Staljina, živog, običnog, besmrtnog, genijalnog čovjeka, osjećali smo da će jednom proći ovo teško doba, da će on učiniti da prođe...”

A kada je došlo do otreženjenja, kada je za svoje, u suštini, antistaljinističke ideje, dopao i zatvora, ispod njegovog pera na stranicama knjige ”Razgovori sa Staljinom” promeniće se i Staljinova ”harmonična figura i mudra glava”.

”Ja sam bio iznenađen”, piše Đilas, ”i nečim drugim: on je bio malog rasta i ružnog tela. Njegov trup je bio kratak i uzan, a ruke predugačke - leva ruka i rame kao da su mu bili malo ukočeni. Imao je povelik trbuščić, a kosa mu je bila proređena, mada potpuno ćelav nije bio ni na temenu.”

Đilasovi kritičari, a oni su se namnožili posle njegovog pada, setili su se da je svojevremeno, dok je bio na vrhuncu moći bio nemilosrdan i prema jednoj Isidori Sekulić, čija mu se studija o Njegošu nije svidela. O tome i on sam piše, ne bez griže savesti u svom zatvorskom dveniku. ”Sinoć je umrla Isidora Sekulić. Ne mogu kazati da mi je svejedno, jer sam joj nešto dugovao. Napao sam je preoštro i nepravedno. Bila je dobar pisac, a njena studija o Njegošu je predivno književno delo. Moj greh je utoliko veći što sam bio na vlasti.”

Možda ga je to i podstaklo da na robiji i sam napiše značajnu knjigu ”Njegoš, pjesnik, vladika, vladar”.

U ”pakovanju” Đilasovih ratnih i poratnih ”zločina”, u knjizi hrvatskog autora Vinka Nikolića ”Blajburska tragedija” , navedena je Đilasova navodna rečenica: ”Hrvatski vojnici moraju umrijeti, da bi uzmogla živjeti Jugoslavija.”

Niko, međutim, nije uspeo da nađe tu njegovu izjavu, jer nje jednostavno nije ni bilo.

Crnogorci su ga optužili za ”Pasje groblje”, kod Kolašina, nastalo u zimu 1941-1942. godine, a ispostavilo se da je on Titovom odlukom povučen iz Crne Gore početkom novembra 1941, a vratio se tamo tek u martu iduće godine, kada je to nesrećno groblje već bilo formirano.

Pisali su njegovi protivnici i o tome da je ”lično streljao”ljude, da je bio ”arogantan” i ”dogmata”, a supruga Edvarda Kardelja, Pepca izjavila je jednom prilikom da je Đilas ”niko i ništa, prodana duša”, da je često ”ulazio u tuđe kuće nepozvan”.

I Tito mu nije ostao dužan. Očito ogorčen što Đilas ne ostavlja njegovu vlast na miru i onda kada je na robiji, Maršal je u jednoj prilici izjavio da je Đilas ”lud čovek” i, naravno, ”izdajnik”.

Poštovaoci dela i ličnosti Milovana Đilasa, svakako, svesni su toga da je on u svojoj političkoj karijeri, i u ratu i miru, pravio određene greške, zaletao se i ”popravljao” se, da kako i on sam kaže ”nije bio svetac”. Njegovi poštovaoci, pa i ozbiljni kritičari najteže će mu zaboraviti, pa i oprostiti, onaj njegov tužni i pokajnički istup drugog dana Trećeg plenuma, pokajnička pričao o onom ”đavolu” koji izlazi iz njega.

Sam Đilas je u više navrata govorio o svojim greškama: ”Ja nijesam slijep prema mojim krivicama”, napisao je 1979. godine. ”Još uvijek me muče misli o mnogim stvarima koje smo učinili, iako ne bih mogao reći da se zbog svega toga osjećam krivim.”

A onda dodaje i ovo: ”Sa mojim sadašnjim pogledima ne bih bio sposoban da učinim ono šta sam nekada radio.”

Naročito su bile česte optužbe da se ”Đilas” prodao Zapadu, da je on u ”hladnom ratu” bio moneta za potkusurivanje, da su ga Amerikanci koristili da tuku komunizam iznutra, njegovim oružjem.

U tome ima istine. Zapad je koristio Đilasa u svojoj hladnoratovskoj propagandi, ali bi bilo teško i nepravedno reći da je on svoje razorne kritike komunizma pisao zato što će se to svideti Zapadu, što ga je na to neko nagovorio ili ga platio. On je za sve to platio preskupu cenu, a sam život je pokazao da su njegove kritike proizašle iz unutrašnje boljke samog sistema, a ne zato što ih je neko naručio. Uostalom, život je to potvrdio. Komunizam u istočnoj Evropi i Jugoslaviji, doživeo je kolaps iznutra. Đilasova zasluga u tome bila je samo ta da je na vreme i prvi to uvideo i dao njegovu ”samrtničku dijagnozu”.

SUDBINA JEDNE SLIKE

SLEDEĆI oprobanu tehniku boljševičkog obračunavanja sa neposlušnim kadrovima, i Broz je pribegao formuli ”plenuma”. Prvo dogovor u najužem vrhu, neformalan i obično tajan, a onda plenum sa samo jednom tačkom dnevnog reda: slučaj druga tog i tog. Tako je bilo i sa Đilasom.

O tome svedoči slučaj sa jednom istorijskom fotografijom, onom sa Visa, na kojoj se vidi Tito okružen članovima Vrhovnog štaba: Kardelj, Ranković, Đilas, Bakarić, Milutinović, Tempo.

Ubrzo posle plenuma, lik Milovana Đilasa je nestao sa te slike. Odsekli su ga. Pošto je sedeo za stolom poslednji, sa desne strane, lako ga je bilo ukloniti - makazama.

Kažu da je Tito, kada je to čuo, reagovao: ”Pa ako budu sekli, ostaću sam na toj slici”.

(Nastaviće se)