Robija prekida studije

Kada bi se pred Milovanom Đilasom našla anketa sa rubrikom da napiše gde je proživeo svoj život, on bi svakako mogao da navede tri mesta svog najdužeg boravka: Podbišće u Crnoj Gori, Beograd i Sremsku Mitrovicu sa njenim robijašnicama.

Iz Podbišća je preko Berana stigao u Beograd 1929. godine, kada mu je bilo 18 godina, a iz Beograda, gde će proživeti ostatak života, dva puta se selio u mitrovačku robijašnicu, gde je, što pod kraljevskom, što pod maršalovom vlašću, proveo punih 12 godina.

A onda se 23. aprila 1995. godine životni krug Milovana Đilasa, ”velikog jeretika” i velikog mučenika, zatvorio. Vratio se tog dana u mrtvačkom sanduku u rodno Podbišće, gde su ga sahranili, po njegovoj poslednjoj želji, u grobnici koju je za života podigao svojim roditeljima, napisavši na tamnom mermeru reči koje puno govore o njegovom surovom životu i životu njegove porodice: ”Ovo je sve šta sam mogao učiniti za vas.”

Milovan Đilas je rođen 12. juna 1911. godine u Podbišću, selu koje se nalazi iznad klanaca Tare. Đilasovi su se u to selo doselili iz Župe Nikšićke, a njegov otac Nikola bio je oficir. Završio je podoficirsku školu u Nikšiću, a oficirsku na Cetinju. Nikola je bio oficir prvo u vojsci kralja Nikole, a posle u vojsci kralja Aleksandra. Nosilac je Albanske spomenice i medalje Obilića. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je u činu kapetena, da bi odmah potom bio unapređen u majora.

Đilasovi su imali sedmoro dece - četiri sina i tri kćeri. Drugi svetski rat i revolucija bili su okrutni prema toj porodici, kao, uostalim, i prema mnogima drugima u Crnoj Gori. Cela porodica bila je sa partizanima i u partizanima. Đilasov brat Aleksa, koji je proglašen za narodnog heroja, poginuo je 1942. godine. Ginu mu i brat Milivoje i sestra Dobrana. Albanski fašisti su u Srbici, kraj Peći, 1943. godine ubili i njegovog oca Nikolu.

Mnogo godina kasnije, Đilas u jednom eseju zapisuje ove reči o toj okrutnoj Crnoj Gori: ”Sudbina je moja bila da doživim obe Crne Gore - i herojsku i trivijalnu. U prvu sam verovao i za nju se borio. U tu Crnu Goru i sada verujem. Za nju su mi rođena braća poginula, a mog oca nedužnog ubili su njeni neprijatelji.”

Osnovnu školu Đilas je završio u Podbišću, a gimnaziju u Beranama, gde je napisao i svoje prve priče i pesme. Tada je beranska gimnazija bila literarno i levo žarište mladih generacija. U njegovo vreme, tamo su učili i pesme i priče pisali i Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Dušan Kostić i još nekoliklo literarnih imena.

U Beograd je Đilas stigao 1929. godine i upisao studije književnosti. Mlad, zgodan, elokventan i živog karaktara, brzo je našao svoje mesto u generaciji mladih literarnih i revolucionarnih ”junoša”, koji su hteli da pevaju i da menjaju svet. Okupljao je oko sebe drugove, volele su ga devojke, a policija mu je već na početku studija otvorila dosije.

Momak iz Podbišća, vatreni govornik, levo orijentisan i hrabar, drži govore na uličnim demonstracijama i predvodi gomilu istomišljenika.

U februaru 1932. prvi put je uhapšen, a u oktobru iste godine postaje član KPJ. Ubrzo potom imenovan je za sekretara univerzitetske partijske organizacije. To je bilo izuzetno važno mesto i Đilas je na njega dospeo meteorskom brzinom. Hapse ga 23. aprila 1933. i osuđuju na tri godine robije. Tako je i dospeo na robijaški ”komunistički univerzitet” u Sremskoj Mitrovici. Tamo uči marksizam, prevodi Miltonov ”Izgubljeni raj” i knjige Gorkog.

Studije književnosti prekinute su njegovim hapšenjem, i on ih nikada neće okončati. Po izlasku sa robije, posle tri godine, Đilas je već prekaljeni i istaknuti revolucionar. Ženi se svojom koleginicom sa studija Mitrom Mitrović, koja je takođe pošla putem komunističke pobune.

U tim godinama, pre i posle robije, Đilas svoj život i svoj talenat deli kao na raspeću, između literature i partije. Hroničari su izračunali da je on od gimnazijskih dana, pa do početka rata napisao i objavio 56 priča, opus sasvim dovoljan za status pisca.

No, ideja revolucije ipak je bila jača. Komunista je potisnuo pisca. Đilas već 1936. postaje član pokrajinskog rukovodstva KP za Srbiju. Zajedno sa Rankovićem, on intenzivno radi na sređivanju redova partije. Tita još nema u njegovom životu. Broz je, kao i Kardelj, još bio u Moskvi. Tita je Đilas upoznao naredne, 1937. godine, u Zagrebu, kada se ovaj njemu i drugovima predstavio kao novi generalni sekretar Partije. Đilas već naredne godine, na Titov predlog, ulazi u privremeni CK i Politbiro KP Jugoslavije. Bilo mu je svega 27 godina!

A na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, u Zagrebu, u oktobru 1940. godine, Đilas i formalno postaje član Poltbiroa, zajedno sa Rankovićem i Kardeljom. Već onda je na scenu stupila ”velika četvorka” koju su činili Tito, Kardelj, Ranković i Đilas. Ta ”četvorka” će voditi revoluciju u ratu i izvešće onaj istorijski obračun sa Staljinom 1948. godine.

Ulazak Đilasa u tu ”četvorku” oteće literaturi Đilasa pisca, a revoluciji dati ideologa, revolucionara i ratnika, koji će ući u narodne pesme. Do preokreta će doći tek na onoj ”plenarnoj lomači”, na kojoj je izgoreo Đilas političar a vaskrsnuo Đilas pisac.

No, ima boga, rekli bi poklonici njegove literature. Pisac će se ipak vratiti svom peru.

”ŠTUKE” NA NIŠANU

Đilasovog oca, rezervnog majora Nikolu, kapitulacija Jugoslavije zatekla je u Gornjem Milanovcu.

Tih dana Milanovac su u brišućem letu nadletali nemački avioni. Nikola, koji se nalazio na ulici, potegao je svoj kolt i opalio nekoliko metaka na nemačke ”štuke”.

Neko ga je od prisustnih zapitao šta to radi, jer se avioni ne obaraju pištoljem.

- Znam ja to - rekao je Nikola. - Ali, neka se čuje da nisu preleteli Srbiju, a da niko na njih nije ni metka ispalio.

(Nastaviće se)