Heroju oduzet i orden!

AKO je sa prve, kapitalističke robije Milovan Đilas izašao kao pečen i teoretski potkovan revolucionar, posle devet godina ”komunističke robije”, u tom istom zatvoru, on je na svetlo dana izašao kao afirmisan i čuven autor. U tom devetogodišnjem periodu robijanja, on je dao oduška svom stvaralačkom talentu, kako onom na planu teoretske kritike postojećeg komunističkog sistema, tako i onom u domenu njegovih literarnih aspiracija i mogućnosti koje je u vreme vlasti bio stavio na režim ”mirovanja”.

Pokazalo se, srećom i po publicistiku i po literaturu, da je Đilas u robijaškoj košulji dosegao mnogo veće domete i pažnju svetske javnosti nego što je to bio slučaj dok je bio general, član moćnog Politbirao i pripadnik one ”velike četvorke” koja je praktično vladala zemljom i partijom. Istina, on je za to platio visoku cenu odricanja i patnji, što inače često prati velike stvaraoce.

Kad se Đilas vratio kući posle ”onog plenuma”, verovalo se da je sa njim gotovo, da je slomljen čovek, da je upokojen i za politiku i za stvaralaštvo. A ispalo je da nije. On je odmah, za svega nekoliko dana, počeo da piše, a par nedelja kasnije je vratio Partiji i svoju člansku knjižicu, valjda i zato da bi se oslobodio i te poslednje obaveze.

Nije mogao da se smiri, a još manje da se pokori. Nepunu godinu posle pada, dao je ”Njujork tajmsu” intervju u kojem kritikuje postojeće stanje u zemlji, što je bilo sasvim dovoljan razlog da ga 24. januara 1955. godine osude na 18 meseci zatvora uslovno. Već iduće godine, kada je Đilas, opet u stranim medijima, kritikovao jugoslovensko rukovodstvo što nije osudilo sovjetsku intervenciju u Mađarskoj, uhapšen je i osuđen na tri godine strogog zatvora. Ovog puta nije bilo uslovne kazne, pa je poslat u istu onu robijašnicu u kojoj je bio i pre rata, u Sremskoj Mitrovici, gde će ga zavesti pod robijaškim brojem 6880.

Tako je počelo. U Americi se ubrzo pojavila njegova ”Nova klasa”, njegovo najubojitije delo kritike komunizma u Jugoslaviji i istočnoj Evropi. Na tajnom suđenju, ovog puta u Sremskoj Mitrovici, Đilas je 5. oktobra 1957. godine osuđen na kaznu zatvora od sedam godina, u zbiru sa ranijom kaznom na devet godina.

U januaru 1961. godine Đilas je, ipak, pušten na slobodu, ali ovog puta uslovno.

Kratko je trajalo njegovo oslobođenje. U Americi se pojavila njegova nova knjiga ”Razgovori sa Staljinom.” Uhapsili su ga 7. aprila 1962. godine i optužen je za odavanje državne tajne, a onda je 7. aprila iste godine osuđen na pet godina zatvora. Kazna je sabrana sa prethodnim, tako da je u zbiru dobio 13 godina robije.

U međuvremenu, bila su mu oduzeta sva ratna i mirnodopska odlikovanja, uključujući i orden narodnog heroja i orden zasluga za narod. Sud časti rezervnih oficira oduzeo mu je i čin general-pukovnika.

Đilas je, konačno, pušten iz zatvora dan uoči nove 1967. godine, i to bezuslovno, ali uz nalog da u narednih pet godina ne sme da daje izjave i da išta objavljuje.

Kad se sve sabere, Đilas je u mitrovačkoj kaznioni nakupio devet godina staža, premnogo za čoveka čiji je jedini greh bio što nije hteo da ćuti. I plus one tri predratne.

Već naredne godine Đilasu je vraćen pasoš i on odlazi na prvo putovanje posle robije, u SAD i Veliku Britaniju. Amerikanci mu dodeljuju veliku Nagradu slobode, koju su pre njega dobili Čerčil, Vili Brant, Volter Lipman... Tito nije bio nimalo zadovoljan takvim Đilasovim aktivnostima po svetu, pa mu je opet oduzet pasoš. Da mu ga ponovo vrate, čekaće 17 godina.

Od 1954. pa do 1988. godine, Đilas nije mogao da objavljuje svoje knjige u Jugoslaviji, čak ni one literarne, pa ni onaj njegov prevod Miltonovog ”Izgubljenog raja”. A nudio ih je ”Prosveti”, ”Nolitu”, ”Obodu”, Srpskoj književnoj zadruzi i drugima. Svuda je nailazio na zid ćutanja.

Tek od 1988. godine, osam godina posle Titove smrti i 34 godine od Trećeg plenuma, sa kojim je na njegovo ime i njegovo stvaralaštvo stavljen krst, počele su u Jugoslaviji da se štampaju Đilasove knjige. Bile su to većinom, maltene sve, knjige koje su već štampane u inostranstvu šezdesetih i sedamdesetih godina. Poslednje delo koje je štampano u Americi bila je njegova knjiga ”Pad nove klase”, koja se tamo pojavila 1998. godine.

Pred našim čitaocima su se, sa decenijskim zakašnjenjem, pojavile čuvene, prepričavane, krijumčarene i uglavnom nepročitane njegove knjige.

Svi su bili čuli za ”Novu klasu” i ”Razgovore sa Staljinom”, a sada su mogli i da ih pročitaju. Objavljene su i njegove knjige ”Vlast”, ”Crna Gora”, ”Nesvršeno društvo”, ”Besudna zemlja”, ”Njegoš - pesnik, vladar, vladika”, ”Gubavac i druge priče”, ”Lov na ljude”, ”Kamen i ljubičice”, ”Druženje sa Titom”, ”Izgubljene bitke”, ”Svetovi i mostovi”, ”Rane pripovetke”, ”Pad nove klase” ”Sluga božji i druge pripovetke”.

Posle ”pada” 1954. godine, Đilas je napisao 25 knjiga, što publicističkih, što literarnih. Neka od tih dela su doživela svetsku slavu, neka se još čitaju i sagledavaju, ali je i sada već sasvim izvesno da je Đilas svojim delom - i literarnim i publicističkim, osigurao sebi mesto u vrhu srpske literature i srpskog stvaralaštva.

Puna istina o njemu i njegovom delu, svakako, još nije do kraja izrečena.

(Nastaviće se)