Neimar Brozove harizme

SUDBINA celog Đilasovog života, i onog u revoluciji i onog na vlasti, i onog na robiji i u njegovim progonima, vezana je za ime Josipa Broza, isto kao što se i oreol i tamne senke Titove ličnosti i titoizma ne mogu ni protumačiti ni sagledati bez uloge Đilasa.

Njihovi životi, a naročito njihove karijere i njihove sudbine, bili su isprepletani i povezani čudnim nitima koje ni do danas nisu do kraja razjašnjene.

To je bio odnos oca i sina, starijeg i mlađeg brata, despota i prognanika, vođe i graditelja njegovog ličnog kulta, a isto tako i nemilosrdnog rušioca njegove vlasti.

Tita su u partiji među drugovima najčešće zvali Stari iz milošte i iz poštovanja, iz one nepisane hijerarhijske priklonjenosti. Đilas je, kažu prvi dao Titu to ime i tako je ostalo do kraja. Učinio je to verovatno zbog toga što je Tito od njega bio stariji skoro 20 godina, ali je u tome moralo biti i nečega od one neiscrpne maštovitosti koja je izbijala iz Đilasovog karaktera i čime je on, svesno ili nesvesno, hteo da postavi Tita na pijedestal vođe revolucije, da ga uzdigne iznad drugih.

Tako je bilo uvek: u ilegali i u revoluciji, na vlasti i u obračunima sa Staljinom, u reformisanju partije i traženju novih puteva. Uvek je uz Tita bio Đilas sa idejama, sa svojim britkim perom, domišljat i pouzdan.

Kažu da je Tito voleo tog razbarušenog pesnika i revolucionara koji nije mnogo držao do discipline i protokola, pa su ga u vrhu partije i zvali „enfant terible“. Miloš Minić, poznati srpski revolucionar, rekao je jednom da je Tito bio čudno vezan za Đilasa. I pored Đilasove navike da se rita kao divlji konj, Tito ga je voleo, jer je on ipak bio glavni graditelj njegove harizme.

O tome piše i Slobodan Inić, u svom napisu o Đilasu. „Đilasov odnos prema Titu bio je neobično složen. Možda je on Tita voleo onako kao što se voli stariji brat ali ni za ljubav Tita, ni za ljubav vlasti nije se dao omesti u svojoj kritičkoj usmerenosti prema Titu i revoluciji, pa i prema samoj vlasti. Možda to Tito nije mogao da shvati, jer ljudi od vlasti to nisu u stanju da razumeju“.

U svojoj knjizi „Vlast i pobuna“ Đilas se osvrće na te muke i dileme: „Čitalac može steći utisak da je formiranje ideja teklo u meni jednostavno, osmišljeno i bez dvoumljenja. Ne, nije tako. Ja se doista nisam dvoumio u idejama i saznanjima. Ali sam se lomio i te kako u sebi što eto nemam drugog načina i izbora u objavljivanju svojih pogleda, sem baš tamo na kapitalističkom Zapadu. Nije trebalo biti prepametan pa da se shvati da ću se time najviše izložiti napadima jugoslovenskog vođstva za ’izdaju socijalizma...’ A pogotovo mi se nije išlo u zatvor. Pritiskali su mi savest i psihu trogodišnji sin i mlada žena - da li imam pravo da ih ostavim, da li ikakva ideja može opravdati takva žrtvovanja? Ali izbora nije bilo, sem žrtvovanja, sem truljenja u sramoti.“

O tom očinskom odnosu Tita prema Đilasu i sinovljevskom stavu Đilasa prema Titu, Dedijer je ispisao čitave stranice u njihovim biografijama. Ali će sam život pokazati kao što je to slučaj i u porodicama, da su lične ambicije, ogoljeni interesi i vlast, često jači od rodbinskih, pa i revolucionarnih veza.

Kako primećuju hroničari i analitičari onog vremena, između Tita i Đilasa počelo je da puca na početku pedesetih godina i to na dva fronta. Prvo, Tito je više svojim instintkom nego teoretskom pameću, shvatio da Đilas svojim kritikama ruši i potkopava poziciju partije, a time i samu vlast, što će reći i njegovu apsolutnu vlast. I drugo, Tito je u te dve prelomne godine 1952-53. mogao da primeti da Đilas počinje da ugrožava i njegovu ličnu popularnost i harizmu.

Videlo se to već na Šestom kongresu SKJ, kada je partija na Đilasov predlog, promenila ime u savez. Na tom kongresu aplauzi Đlasu su bili jači od onih koje je Tito dobio, a na kraju kongresa, na glasanju, Đilas je po glasovima izbio u sami vrh.

A onda u jesen 1953. kada će Đilas svojim člancima u „Borbi“ početi da ubira aplauze širom zemlje, na opštim izborima za Saveznu skupštinu Đilas je dobio najviše glasova u zemlji. To je primetio čak jedan „Njujork tajms“, pa je taj podatak isturio na svoju naslovnu stranu. Titu se to nije moglo svideti ni to da se Đilasu kliče više nego njemu. Pa to je ipak previše! Ni mnogim drugim Đilasovim drugovima iz vrha partije to se nije sviđalo.

Nema dokaza da je Đilas u tom svom usponu gajio potajne nade da zauzme Titovo mesto, mada je Kardelj jednom prilikom javno izjavio da je „Đilasov san bio da Tita svrgne sa položaja“.

Tito je dobro znao da je Đilas „slobodan strelac“ njegove revolucije, ali ga je očigledno potcenio. Ipak je došlo do klasične pobune sina protiv svemoćnog oca, ali ne u pučističkom maniru, nego u kontekstu onog šta se tih godina dešavalo sa socijalizmom u Jugoslaviji i u Evropi. Tito, okružen luksuzom i oreolom apsolutne vlasti, nije video da se tako više napred ne može. Đilas je to shvatio i tako je došlo do dramatičnog razlaza.

U godinama robije i progonstva Đilas je pisao o Titu i titoizmu, ali je ipak štedeo ličnost Starog. Tito nije. Na Osmom konkgresu SKJ 1958. u Ljubljani Tito je, u žaru kritike prema jugoslovenskom „neprijatelju broj jedan“, kazao da je Đilas „ludak, izdajnik, renegat i čovek koji pljuje na dostignuća revolucije“.

Đilas mu je odgovorio znatno kasnije: „I jesam lud! Da nisam lud ne bi valjalo ništa!“

(Nastaviće se)