Crna gora moja sudbina

MILOVAN Đilas je u život krenuo iz Crne Gore, sa njom i na plećima i u srcu, a u nju se vratio mrtav, što je i bila njegova poslednja želja.

”Crna Gora je moja kolevka i moj grob”, pisao je već u zrelom dobu svog života, sa puno nataloženog iskustva i saznanja, Crnogorac ”srpskog roda” Milovan Đilas, uz onu obaveznu opasku: ”Crna Gora je moja sudbina.”

Ime Milovana Đilasa, njegovo delo, literarno i publicističko, njegova istorijska pobuna, odavno su se prelili preko granica njegove Crne Gore i Jugoslavije, koja se u međuvremenu i raspala. On je ”zaradio” svetsko ime i kao disident, i kao vizionar, i kao mučenik. Ali, u dubokim virovima njegovog života i njegove sudbine, uvek je bio prisutan, a počesto i presudan, duh Crne Gore, koja je često u godinama njegovog ”pada” znala i da pljuje po svom ”zabludelom” sinu. Svakako, ne sva, ali ona koja ga je grdila i proganjala, više se čula.

No, svejedno. Ništa nije moglo da načne i ubije Crnu Goru u njemu. U svom bolno iskrenom eseju ”Crna Gora kao zavičaj”, koji je kod nas objavljen sa zakašnjenjem od skoro trideset godina, Đilas na jednom mestu ispisuje i ove reči: ”Zar ja imam što da se žalim i na šta da se žalim? Ako i nisam sam birao svoje udese, bili su oni u najbitnijem ”crnogorski”, iz sudbine, iz biti crnogorske. I Crnogorci govore o sreći i priželjkuju je, ali ne vjeruju ozbiljno u njeno ostvarenje. Kao ni u totalnu nesreću. Tako i ja - ni blažen, ni očajan, uvek u dužnostima i trivijalnostima. Glava u oblacima, telo u kalu do guše, nepomiren sa stvarnošću, u nedostižnom idealu.

I zato, kada bih mogao ponovo da biram svoju sudbinu - izabrao bih Crnu Goru. Crnogorsku ratobornu etiku i tragičnu srpsku tradiciju!”

A sudbina je izabrala njega. Izabrala ga je ”ta mitska zemlja u kojoj ljudi sa mitovima žive”. Njegova Crna Gora!

U Đilasovim rečima o Crnoj Gori, do bola iskrenim, on navodi da su u tim teškim godinama borbe, patnje i iskušenja, nad njim bdela ”dva najslavnija i najsušastvenija Crnogorca - Njegoš i Marko Miljanov, da su ga njihova mudrost i njihovo čojstvo krepili i održavali, a onda dodaje i ovo: ”Crna Gora je zlo, koncentrat ljudskih i prirodnih zala. Ali, ona je i neslućena ljepota i prkos zlu. To je Njegoševa Crna Gora.”

Đilas u tome opisu ”rodne kolevke” ide dalje: ”Ali, postoji i druga, drugačija Crna Gora: ona razmetljiva, puzavačka i kukavička pred vlastima i moćnicima. Crna Gora ništavnosti i vulgarnosti, tačnije Crna Gora koja svoje jade i sramote prikriva patetitkom i slave i mudrosti.”

Đilas u ovom ispovednom eseju zaključuje u sebi i za sebe: ”Crna Gora je moja tamnica i moja sloboda”, i dodaje, setno, sa bolom: ”A već nema ničega moga u Crnoj Gori. Rodnoj kući su sadanji vlasnici skinuli gornji sprat, jer se urvavao; venu već u meni sjećanja na igre i kavge sa braćom, na poslovanje majke, na raspričanost očevu. Ostalo je prizemlje kuće - štala u kojoj me je majka rodila. I u rodnom selu mojih roditelja grob će nadživeti štalu - grobovi su najtrajniji u Crnoj Gori. Ali, šta ja to pričam? Ne govore li to iz mene starački očaj i uvređenost moćnika?

Zar su kolevka i grob jedina moja Crna Gora?”

”Nisu i jesu”, odgovara sam. Pri starosti, kada mu je život otkucavao poslednje godine, Đilas je često razgovarao sa svojim prijateljem Matijom Bećkovićem i sa sinom Aleksom o tome da će njegovo poslednje putovanje biti ka onom grobu ”koji najduže traje” i koji je u Podbišću. Kažu da je o tome govorio i na ispraćaju svoje majke, koja je tamo sahranjena, da će biti srećan ako i on bude tu počivao.

Ta želja mu je ispunjena. A pribojavao se tog poslednjeg odlaska u Crnu Goru. Gorka iskustva iz života hranila su takve strepnje. ”Sudbina je moja bila”, piše u pomenutom eseju, ”da doživim obe Crne Gore - i herojsku i trivijalnu. U prvu sam vjerovao i za nju se borio. U tu Crnu Goru i sad vjerujem. Za nju su i moja rođena braća poginula, a mog oca su nedužnog ubili njeni neprijatelji. Druga Crna Gora me je darivala i još me daruje poniženjem i zaboravljanjem. Držim da ta druga Crna Gora nije kadra da me dotuče i to zbog toga što ne sumnjam da ću sa prvom umreti. Presitila me je ta druga Crna Gora gorčinama: doživeo sam da njene vođe i vojskovođe, sa kojima sam plivao u krvi i sanjao iste snove - doživeo sam da okreću glavu od mene i da pljuju po meni.”

Nije bilo razloga za strahovanja, čak ni za ona da će ga popovi ”psovati”. Ona prva Crna Gora koja ga je održala u tamnicama i vodila visovima njegove buntovne misli i stvaralačke imaginacije, primila je u svoja nedra svog velikog sina, koji je za života bio, kako reče pesnik, ”najsmeliji um kojeg je Crna Gora dala”.

A reče i ovo: ”Nove generacije će znati bolje nego mi ko je bio Milovan Đilas.”

(Kraj)