Televizor čika Mitketu

BIO je fudbalski čarobnjak burnog temperamenta i retke maštovitosti, koji je lako nadigravao protivnike, ponekad ih i ismevao, i veliki šarmer van terena, strasno predan životnim uživanjima, voljen do obožavanja. To je „dijagnoza“ gotovo svih koji su poznavali Dragoslava Šekularca ili ga samo gledali na zelenom pravougaoniku i van njega.

Zvanje zvezde donelo mu je fudbalsko umeće, a zvanje superzvezde njegov ukupan način života, koji je bio stalno bekstvo od osrednjosti i težnja da bude u žiži javnosti.

Bio je „kralj driblinga“, druga Zvezdina zvezda, iza Rajka Mitića, reprezentativac kada je Jugoslavija bila olimpijski pobednik, četvrta u svetu i druga u Evropi. Sa Zvezdom, čiji je dres obukao 470 puta, osvojio je sedam titula državnog prvaka i pet kupova. Ima, što je posebno apostrofirao, pozitivan bilans u derbijima s Partizanom, u utakmicama koje je smatrao najvažnijim u karijeri. Za državni tim je odigrao 41 utakmicu i dao šest golova. Da nije bilo kazni, ti brojevi bi bili znatno veći. Kao trener, sa Zvezdom je osvojio „duplu krunu“. Tim sa beogradske „Marakane“, koji je ostavio svom nasledniku, u prvoj sezoni posle njegovog odlaska postao je šampion Evrope i sveta.

Ogromna popularnost dovela ga je pred filmske kamere. Igrao je u dva filma, od kojih je jedan bio posvećen njegovoj fudbalskoj karijeri. Snimio je i ploču, mada muzički nije bio nadaren. Uradio je to za ljubav svojih obožavalaca, kojih je bilo u celoj Jugoslaviji, i od Kanade do Australije.

„Na prvoj proveri za prijem u pionire Crvene zvezde, u jesen 1951, nisam prošao. Iako sam među drugarima u kraju važio za najboljeg. Čuo sam posle da su ocenjivači rekli da sam ’žgoljav’. Iz moje grupe odabrali su samo Zorana Petrovića, kasnijeg reprezentativca u odbojci koji je, kao i Miroslav Rede, bio istaknuti sportski novinar. Na Zoranovom primeru shvatio sam da veliki klub traži ozbiljnije i odgovornije momčiće, a ne zabavljače s loptom, što je bilo moje obeležje. Imao sam tada napunih 14 godina.

Međutim, samo nekoliko dana kasnije, dobio sam novu priliku da se priključim Zvezdinim junošama. Pozvao me je njihov učitelj Dimitrije Milojević, čuveni čika Mitke, predratni fudbaler BASK-a, poznat u tadašnjem Beogradu kao lovac na fudbalske talente. Radio je kao slovoslagač u ’Politici’, ali i bio, kako bi se to danas reklo, fudbalski skaut. Obilazio je školska dvorišta i male terene po prestonici gde je uočavao darovite dečake koje je onda vodio u Zvezdu ili preporučivao drugim gradskim klubovima.

Nije me pitao da li hoću, nego mi je prosto zapovedio: ’Mali, dođi sutra u Zvezdu’.

Dolaskom na Zvezdin stadion prvi put sam izbliza video najslavnije igrače tog kluba. Po fotografijama iz novina, koje je redovno kupovao moj otac, prepoznao sam Rajka Mitića, Branka Stankovića, Kostu Tomaševića, Predraga Đajića i većinu ostalih prvotimaca.

Tog prvog dana, čika Mitke je nas klince poslao da skupljamo lopte iza golova na igralištu na kojem su trenirali Rajko i drugovi. Čekajući da lopta pređe gol-aut liniju, uočio sam da u igri tih velikana nema mnogo driblanja i držanja lopte u nogama. To me je, na neki način razočaralo, jer sam smatrao da bez puno driblinga nema lepog i dobrog fudbala. A očekivao sam i da ću tu naučiti neku fintu, koju ću odmah ’prodati’ drugarima u ulici ili u školi.

Iako mi u ranoj mladosti, kao ni u kasnijim godinama, nije nedostajalo narcisoidnosti - mislio sam da u fudbalu sve najbolje znam - spoznao sam tada i jednu svoju manu. Shvatio sam da se služim isključivo desnom nogom, a da ti veliki i slavni Zvezdini fudbaleri gotovo podjednako koriste i levicu i desnicu.

Tu moju slabost je, pre od mene, uočio čika Mitke. Njegov recept je bio sledeći: naložio mi je da loptu udaram isključivo levom nogom. Sto puta... Milion puta.

’Onaj ko se služi samo jednom nogom, nikada neće postati veliki fudbaler’, rekao mi je, s podignutim prstom.

Prelazak na novi režim rada bio mi je pakleno težak. Osećao sam se, na momente, kao da učim da hodam. Zato sam jedva čekao da se trening završi i da odjurim u svoju ulicu i izigram se na svoj način.

Ubrzo sam, međutim, osetio napredak u korišćenju leve noge, što me je veoma radovalo. Za manje od pola godine, počela su pitanja da li sam levak ili dešnjak. Prijali su mi takvi upiti, jer je to bila potvrda da sam uspeo. Bio sam veoma zahvalan čika Mitketu. Deceniju kasnije, evropska štampa je objavila da su trojica najboljih levaka u svetskom fudbalu Ferenc Puškaš, Omar Sivori i Dragoslav Šekularac (!).

Ne bih da se shvati da se hvalim, ali ću reći: prvi televizor kupio sam čika Mitketu. Dakle, pre tom dobrom i vrednom čoveku nego svojoj porodici. Smatrao sam to ličnim dugom i nisam se osvrtao na mudrovanja da li je taj gest pravi ili nije.“

PRVI FUDBALER HILANDARSKE

- KOLIKO sam bio omađijan fudbalom, svedoči i podatak da sam u svom kraju, oko Hilandarske ulice, gde je stanovala moja porodica, bio poznat po pravljenju najboljih krpenjača. Krijući se od mame, lopte sam pravio od vune ili pređe, krišom iznetih iz stana, koje sam omotavao nekakvim platnom i vrlo vešto uštepavao iglom i koncem. Gumene lopte su u poratnim godinama bile retkost, a one prave fudbalske od kože - najčešće pusta želja.

Jedna takva, ipak, je stigla u moj dom. Potpuno iznenada i na neočekivan način. Doneo ju je jedan komšija, rekavši mom ocu Bogosavu da je to poklon za mene, „kao najboljeg fudbalera u ulici“. Objasnio je da je često uživao u mojom duelima s vršnjacima. Njegove reči su bile prvo zvanično priznanje mom fudbalskom umeću, a kožna lopta - prva premija.

(Nastaviće se)