Vernost za dve ploče

ZA prvi tim Zvezde debitovao sam 6. marta 1955. godine, osam meseci pre punoletstva. Malo kome u tako velikom klubu je to pošlo za rukom. I danas su takvi slučajevi rariteti o kojima se piše i govori. U prijateljskoj utakmici, koju smo dobili sa 4:2, rival nam je bio zrenjaninski Proleter. Nastupili smo u sastavu: Krivokuća, Stanković, Zeković, Tasić, Spajić, Popović, Rudinski, Šekularac, Mitić, Toplak i Kostić. Od saigrača sam bio mlađi od šest do 16 godina. Pravi balavac. Neozbiljan i previše sklon improvizacijama. Dok su stariji prvotimci fudbal već shvatali kao rad i obavezu, za mene je to i dalje bila samo igra.

Glavne zvezde ekipe, legendarni Mitić i Stanković, već su bili prevalili trideset godina. Na treninge su dolazili uvek „skockani“, u odelima i sa šeširima, odmereni i ozbiljni. Pre njihovog povlačenja, osvojili smo šampionate 1956, 1957. i 1959. godine, a 1958. smo uzeli Kup maršala Tita, pobedivši u finalu Partizan. Kasnije sam sa Zvezdom još dva puta bio šampion: 1960. i 1964.

Najbolju igračku komunikaciju imao sam sa Borom Kostićem, velikim igračem i divnim čovekom. Ja sam bio paker, a levonogi Bora, koji je, najčešće, igrao na levom krilu, neumoljivi strelac. Postigao je na stotine golova, a najpoznatiji je onaj koji je, na utakmici Crvena zvezda - Dinamo (Moskva), u Beogradu, iz slobodnog udarca, sa skoro 40 metara, dao Lavu Jašinu, najboljem golmanu sveta. O tom „čudu“ uveliko je pisala i inostrana štampa.

Često sam mu, onako u šali, govorio: „Boro, drvo javorovo, više od polovine tvojih golova su moje delo“. Nije se ljutio, znao je da je to istina. Ponekad bi, međutim, kad bi mu dosadilo moje „bockanje“ samo rekao: „Da, da, ti si mi namestio i onaj pogodak Jašinu“.

Meču s Proleterom, pripremnom za prolećnu sezonu, prethodila je serija mojih dobrih partija u drugom timu, za koji je nastupao i Miljan Miljanić. Najbolji sastav je bio na zimskoj turneji po Južnoj Americi, tokom koje su obavljane pripreme i igrane prijateljske utakmice. Bila je to redovna praksa tog vremena, privlačna zbog toga što se radilo u boljim klimatskim uslovima od naših, a Zvezda je i naplaćivala nastupe sa svojim latinoameričkim rivalima.

Na utakmice drugog tima dolazilo je i po nekoliko hiljada navijača, od kojih je većina želela da vidi upravo mene, jer su me novine najavile kao novu nadu Crvene zvezde, posebno ističući moje driblerske sposobnosti.

Poverenje su mi ukazali trener Milovan Ćirić i „tehniko“ Kika Popović, ljudi velikog autoriteta u klubu i jugoslovenskom fudbalu. Ipak, iza poduhvata „Šekularca u prvi tim“ stajao je doktor Aca Obradović. Popularni „Doktor O“, godinama alfa i omega Zvezde, našeg najpopularnijeg i najtrofejnijeg kluba.

U Zvezdi sam beskrajno poštovao samo dva čoveka: Rajka Mitića, kao igrača, i dr Acu, kao klupskog funkcionera.

„Doktor O“ mi je, praktično, bio drugi otac, jer je stalno brinuo o meni, praštajući mi nestašluke i pomažući mi da sazrim, da se uozbiljim. Pomagao je, naravno, i svim drugim prvotimcima, zbog čega su ga po dobru pamtile generacije fudbalera crveno-belih. Ali i navijači, jer je zaista učinio puno za Zvezdu.

Prvi prvenstveni meč u crveno-belom dresu odigrao sam marta 1955. protiv novosadske Vojvodine, pred 30.000 gledalaca. Bilo je 2:2. Novosađani su imali odličan tim, u kojem su glavne zvezde bili reprezentativci Boškov, Rajkov, Krstić i Veselinović, kojeg sam posebno cenio.

Moja igračka drskost je upravo na tom debiju došla do punog izražaja. Ozbiljni Boškov je bio iznenađen mojim vragolijama, jer sam mu bio potpuno nepoznat igrač. Izvozao sam ga kao na ringišpilu. Nije pribegao grubostima, bio je gospodin igrač. Zato je i imao sjajnu karijeru.

UspeŠan prvi prvenstveni nastup digao me je u nebesa. Znao sam da me više niko neće izbaciti iz prvog tima, što mi je bilo najvažnije. Važnije i od potpisivanja ugovora, koje je ubrzo usledilo. Vernost klubu, zvanično, tada nije plaćana parama, a to je važilo i za najbolje igrače.

Zato se desilo da sam za paraf na četvorogodišnjem ugovoru dobio dve gramofonske ploče sa pesmama tada vrlo popularne italijanske pevačice Katarine Valente. I čestitke čelnika kluba, koji su me tapšali po ramenu i dizali čaše za moju uspešnu karijeru.

Bilo je tu i visokih partijskih zvaničnika, naših navijača, za koje sam tek mnogo kasnije saznao koliko su moćni i važni za Zvezdu. Predstavljajući me jednom visokom, koščatom čoveku, kojeg su okupljeni gledali s posebnim poštovanjem, rekli su mi da je to „drug Krcun“.

„U Zvezdi igraju samo najbolji. Trudi se da i ti budeš takav“, rekao mi je, uz osmeh, drug Krcun. Slobodan Penezić, dugogodišnji čelnik Ozne za Srbiju, ministar policije i predsednik republičke vlade. Čovek kojeg su se u Zvezdi, uverio sam se u to bezbroj puta, svi plašili.

(Nastaviće se)