Majstore, plati Bozu

U SEĆANjU na potpisivanje prvog ugovora zauvek mi je ostala jedna neočekivana rasprava s mojim ocem Bogosavom. Pošto su mu neke kolege na poslu rekle da Partizan, za razliku od Zvezde, mladim igračima daje dosta novca za ugovornu obavezu, pokušao je da me posavetuje u tom smislu. U stvari, da me „prešalta“ među crno-bele. Buknula je svađa, jer je za mene to bilo nezamislivo. Nikakav novac niti bilo šta drugo nije me moglo odvojiti od Zvezde. To je već toliko bio moj klub da sam jednom, slušajući radio-prenos utakmice u kojoj je Zvezda gubila, pao u nesvest.

Pošto nismo postigli kompromis, pobegao sam od kuće. Najpre kod Zorana Aleksića, nekadašnjeg „šefa bande“ iz mog kvarta, a zatim kod još nekih mladih prijatelja. To moje izgnanstvo trajalo je skoro tri meseca, a onda je Bogosav popustio. Drukčije, naravno, nije ni moglo da bude.

Prve zarade sam predavao mami Donki, a onda od nje uzimao koliko mi kad treba. Od mog dela doticalo je i za brata Mirka i za najbolje drugare. Ponekad, od ortaka iz ulice su mi stizale ceduljice sa skromnim narudžbinama, poput onih na kojima je pisalo: „Šeki, pošalji za četiri prazna pasulja“ ili „Šeki, danas ćemo navijati za tebe ako posle utakmice vodiš na bozu“. Bilo je to vreme skromnosti i iskrenih druženja.

Novac kao novac nikada nije bio moja opsesija. U ranoj mladosti pogotovo. Nisam znao da ga pravilno raspoređujem, uglavnom je odlazio na provode. Bilo je i situacija: jedna plata, jedna noć. Ali, to bi bila noć za pamćenje, provedena sa najboljim drugarima i lepim ženama, na elitnim mestima.

Nazivajući me bonvivanom i rasipnikom, moji stariji saigrači iz Zvezde Jovan Cokić i Laza Tasić su mi jednom ponudili da mi preuzmu na čuvanje deo od plata i premija.

„Tvoje pametne noge nikad ne mogu da zarade koliko tvoja luda glava može da potroši“, govorio mi je Tasić.

Od dogovora, međutim, nije bilo ništa, ali sam u zrelim godinama više puta pomislio da je, možda, trebalo da poslušam Coku i Tasu.

Moram da podsetim da sam, i to nekoliko puta, odbio da postanem član Saveza komunista. Pokušavali su pojedini klupski funkcioneri da mi „uvale“ crvenu knjižicu, ističući da će to biti dobro i za mene i za klub. Odbijao sam ih tvrdnjom da me politika ne zanima, jer se u nju ne razumem.

Naravno, ni kad smo dobili višepartijski sistem nisam se priklonio nijednoj stranci. A ponuda je bilo. I s levice i s desnice, kad su partije „jurile“ ličnosti popularne u narodu. Najuporniji su bili oni iz Srpskog pokreta obnove (SPO), Vuka Draškovića, velikog zvezdaša. Možda su mislili da sam najbliži njima, jer sam se družio s Vukom. Igrali smo i šah, u Beogradu i Miločeru.

Vuk Drašković mi, kao šahista, nije bio dorasta, iako je on, verovatno, pričao da me je pobeđivao.

Znao sam da onima koji me zovu u politiku nije potreban Šekularac kao član stranke, nego Šekularac kao ime, kao mamac za nove članove. Nisam pristao da budem ikebana na bini nekog predizbornog mitinga.

SledeĆi veliki korak u mom fudbalskom napredovanju bio je ulazak u državni tim. U to vreme, to je bio sizifovski posao, jer je u jugoslovenskim timovima nastupalo bar desetak napadača evropskog ranga.

Igranje u Zvezdi i Partizanu oduvek je bilo prečica do reprezentacije. Važilo je nepisano pravilo: ako se tu ustališ, onda si zreo i za dres najdražih boja.

Kad kažem „dres najdražih boja“, onda to ne izgovaram kao frazu; u mojim igračkim godinama majica sa državnim grbom na grudima bila je, zaista, san svakog sportiste. U to vreme - nazvao bih ga romantičnim - bilo je nezamislivo da neko odbije da igra u reprezentaciji, da otkaže selektoru. Ta „moda“, meni potpuno nerazumljiva i neprihvatljiva, produkt je novijeg vremena. Ne znam kako se oseća sportista koji kaže: ne interesuje me igranje za državnu selekciju.

Pošto je Zvezda postala šampion u sezoni 1955-56, a ja standardni prvotimac, selektor Aleksandar Tirnanić me je pozvao među najbolje. Popularni Tirke, koji je selektor bio duže nego iko drugi u našem fudbalu, voleo je igrače slične meni. Verovatno zato što je i on bio fudbalski virtuoz, dribler specifičnog stila. Naša sličnost je i u tome što smo retko davali golove, a često učestvovali u pripremanju šansi.

Ponekad pomislim: da sam se rodio 30 godina kasnije, verovatno ne bih mogao ni da budem fudbaler. Moj talenat bi ugušile šeme, striktni zadaci, takozvana obavezna igra.

Ulaskom u reprezentaciju, u meni je fudbaler definitivno pobedio učenika kojeg je zdušno, godinama, uz pretnje i batine, forsirao moj Bogosav. Tada je, konačno, i njemu bilo jasno da se dogodilo ono što je bilo neminovno: da postanem fudbaler, a ne činovnik. I to veliki i dobro plaćeni fudbaler.

Tada se i Bogosav zagrejao za fudbal, pa je postao gotovo redovan gledalac na Zvezdinim mečevima u Beogradu. Tu njegovu promenu sam iskoristio za malu osvetu: nisam hteo da mu donosim karte za utakmice. Morao je da ih kupuje sam, kao običan navijač.

(Nastaviće se)