Englezima puna mreža

ZA „plave“ sam debitovao 30. septembra 1956. godine, protiv Čehoslovačke na Stadionu JNA. Izgubili smo sa 1:2, a gol za Jugoslaviju dao je bek Branko Stanković. Iz Zvezde su još igrali golman Krivokuća, half Tasić i Kostić. Ovo ističem zbog toga što mi je puno značilo da među 11 izabranih ima što više „mojih“. Ne zbog treme, nego zato što sam znao da će me bar malo forsirati.

Od tada do kraja karijere, igranje za reprezentaciju sam smatrao najvećom počašću. Bog je nagradio takav moj odnos, jer sam najbolje partije, one po kojima me je upamtio svet, odigrao u „plavom“ dresu. Uvek sam se radovao reprezentativnim nastupima kao prilici da vidim šta znaju drugi, kako se igra u svetu, da se upoređujem sa inostranim zvezdama.

I kad sam bio smatran najboljim u Jugoslaviji, nisam bio sasvim zadovoljan, jer sam se, po svetu, susretao i sa boljima od sebe. Mnogo sam, na primer, cenio Argentinca Omara Sivorija, koji je igrao za Juventus i reprezentaciju „azura“, kad je postao naturalizovani Italijan. Bio je dribler i strelac, u nekim elementima, čini mi se, nenadmašan i do danas. Posle njega, najviše su mi se dopadali Di Stefano i Ferenc Puškaš. Kasnije se pojavio Pele, kojeg sam, takođe, veoma uvažavao, priznajući da je veći majstor od mene, da je najveći. Posle Peleove ere, najsjajnije zvezde na fudbalskom nebu bili su Johan Krojf i Dijego Maradona, za kojeg bih rekao da je nadmašio najslavnijeg Brazilca.

Tirke mi je ponovo ukazao poverenje u meču protiv Engleske, 14. maja 1958. godine u Beogradu. Na utakmici koja spada među najslavnije u istoriji jugoslovenskog reprezentativnog fudbala. Rado se i dobro sećam tog duela pred 50.000 gledalaca, na Stadionu JNA, ne samo zbog blistave pobede od 5:0.

Sećam se, pre svega, zbunjenosti Engleza našom duhovitom, gotovo neobaveznom igrom, kojom smo potpuno razbili njihov sistem striktnog markiranja svakog protivničkog igrača. Tom, košarkaški rečeno, igrom „jedan na jedan“, Englezi su doživeli pravi fijasko, jer nisu imali fudbalere koji su tog dana mogli da pariraju našem vihornom navalnom kvintetu: Petaković, Veselinović, Milutinović, Šekularac i Rajkov.

Mnogi su posle te utakmice tvrdili da u jugoslovenskom fudbalu nikad nije igrao bolji navalni trio nego što smo bili Toza, Miloš i ja. Prijala su takva poređenja, jer su pre nas dresove sa brojevima „8“, „9“ i „10“ nosila trojica velikana - Mitić, Vukas i Bobek. Zaista smo delovali kao mašina koja je mlela sve pred sobom, lako i lepršavo. Šteta je što smo Miloš, Toza i ja u državnom timu zajedno odigrali svega tri utakmice. Razlog su bile povrede nekog od nas i Miloševa tuberkuloza, koja mu je prekinula reprezentativnu karijeru.

Doktor Aca Obradović, sigurno prvi menadžer jugoslovenskog fudbala od njegovog postanka, nosio se jedno vreme mišlju da u Zvezdu dovede Miloša i Tozu. Da čuveni reprezentativni trio iz snova vaskrsne u crveno-belom dresu. Verovao je da bi ta Crvena zvezda bila evropski prvak. Nažalost, u tome nije uspeo.

Prva vrednija stvar koju sam kupio od fudbalskih para, a to je bilo po povratku iz Melburna, bila je italijanska „vespa“. Tada je to bila velika vrednost. Kao da danas, na početku 21 veka, kupite pozlaćeni džip. U Beogradu ih je bilo svega nekoliko, a u sećanju starijih Beograđana, i ljubitelja sedme umetnosti, ostala je ona kojom se atraktivna Beba Lončar vozikala prestoničkim ulicama u filmu „Ljubav i moda“, sladunjavoj priči o svakodnevici mladih Beograđana.

Moj model je bio jedan od boljih. Često sam „vespu“ držao i u svojoj sobi, što je jednom dovelo do vrlo komične situacije. Turirajući „mašinu“, sobu sam toliko napunio dimom, da je crn oblak pokuljao kroz prozor. Komšije, misleći da nam se zapalio stan, pozovu vatrogasce. Kad je ekipa stigla i spremila se da interveniše, utvrđeno je da požara nema i otkud dolazi dim.

U Beogradu šezdesetih godina nije bilo mnogo saobraćaja, pa je vožnja „vespom“ bila pravo uživanje. Koristio sam je za odlaske na treninge, ali i za večernje izlaske. Kad bih parkirao „vespu“ pred bioskopom „Jadran“, u koji sam često odlazio, ili pred kafanom „Madera“, uvek bi se oko nje našla grupica radoznalih ljudi. Čekali su moje pojavljivanje. Zbog autograma ili želje da malo proćaskamo o fudbalu ili o Zvezdinoj utakmici koja je sledila.

Od „vespe“ se nisam odvajao ni zimi, kad napada sneg i led okuje grad. Tada bih se, tokom vožnje na trening, toliko nakupio hladnoće da nisam mogao normalno da trčim. Bukvalno bih se ukočio i trebalo mi je vremena da se povratim. Učestale su bile i prehlade, što nije promaklo mom glavnom patronu, doktoru Aci Obradoviću, koji je vodio računa o svemu što je bilo od značaja za Zvezdu.

Jednog dana mi je prišao i blagim glasom rekao: „Mali, ’vespa’ više nije za tebe. Trebalo bi da kupiš auto. Ako nemaš dovoljno para, dodaćemo. Osim što se na ’vespi’ smrzavaš, ugrožavaš sebe u saobraćaju“. Složio sam se, mada mi je bilo žao tog popularnog motora. Acina reč je morala da se sluša. Kupio sam „folksvagen“, popularnu „bubu“, takođe retkost u tadašnjem Beogradu.

Obuku za vožnju obavio sam u Acinom „pežou“, na Zvezdinim pomoćnim terenima, vozikajući se pre i posle treninga.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNJIGA „Ja, Šeki“ može da se naruči na telefon 063/752-7771