Beara pokrenuo buru!

MOJ bilans protiv Partizana je više nego povoljan: osam pobeda, tri nerešene i tri poraza.

Crno-beli su me uvek posebno inspirisali, a dodatni motiv za dobru igru bile su mi tribine pune bučnih navijača oba tima, što je bila uobičajena slika. Odjeci derbija, u štampi i po mestima javnog okupljanja, trajali su ponekad do novog susreta večitih rivala. Pobede u derbiju su bile mnogo više od osvojenih bodova. I kao trener Zvezde zadavao sam velike brige komšijama s Topčiderskog brda: naređao sam pet trijumfa.

Kad je Partizan u pitanju, ostala mi je neispunjena želja da moja generacija vrati istom merom za one teške poraze od 7:1, 6:1 i 6:0. Nažalost, to nisam doživeo. Mnogo kasnije, kad su neki novi klinci nosili crveno-beli dres, Zvezda je dala Partizanu šest komada. Ali, po broju prvenstvenih titula i trofeja osvojenih u kup takmičenju, daleko smo ispred crno-belih. Voleo bih da tako ostane bar dok sam ja živ, jer me taj bilans oduvek ispunjavao posebnom, neopisivom radošću.

Posle derbija s Partizanom, najviše sam voleo utakmice s Hajdukom. Posebno one u Splitu, zbog specifične fudbalske atmosfere, prave brazilske.

Uz Zvezdu, Partizan i Dinamo, Hajduk je pripadao „velikoj četvorki“ jugoslovenskog fudbala, koja je osvojila najviše titula i dala najviše državnih reprezentativaca.

Pripreme Hajdukove „torcide“ za ometanje protivničkih igrača počinjale su čim bi gosti stigli u Split. Nas su, zvižducima i transparentima podrške svom klubu, često dočekivali još na železničkoj stanici. Nisu nam dali mira ni u hotelu, kvareći nam odmor i noćni san preglasnim pevanjem ispod prozora. Bilo je tu posla i za miliciju, ali bi intervencija izostala, jer su i milicioneri listom bili vatreni navijači domaćeg tima.

U Hajduku sam imao i niz jako dobrih prijatelja. Na prvo mesto stavljam Bernarda Bajda Vukasa, koji je i na vrhu moje liste najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena. Kako je taj čovek driblao, s koliko lakoće upošljavao saigrače i davao golove - to je bilo za uživanje. Onizak i naizgled slabašan, lako je prolazio i kroz najgušće odbrane, rvao se s halfovima kolosima, davao golove glavom. U nekim stvarima sam pokušavao i da ga kopiram, mada nikada nisam imao uzora, niti sam hteo da igram kao neko drugi. Mesi me uveliko podseća na Vukasa.

Pojedini zvezdaši su mi zamerali, ili su se čudili, kad su pročitali da Vukasa smatram najboljim od igrača koji su igrali u Jugoslaviji. Podsećali su me i da je on Hrvat. Odgovarao sam im bez uzbuđenja, iskazujući prezir prema tim pokušajima da me navedu da nekog fudbalskog asa lošije tretiram samo zato što je druge nacije.

„Vukas je moj, jer je bio fudbalski umetnik, sve drugo me ne zanima“, glasila je moja „odbrana“.

Iako su pojedine masovne ankete među ljubiteljima fudbala pokazale da je najbolji igrač Jugoslavije svih vremena Dragan Džajić, svoje mišljenje nisam promenio. Za mene je Vukas ostao ispred svih. Iza njega je Bobek. Džaja i ja moramo da priznamo da su ta dva stara majstora bili veći od nas. Nadam se da ovim što govorim neću naljutiti Dragana, mog naslednika u Zvezdi, treću zvezdu našeg zajedničkog kluba. Nesumnjivo velikog fudbalera.

Rivalstvo dva kluba posebno je zaoštreno posle prelaska golmana Vladimira Beare iz Hajduka i Zvezdu, 1955. godine. Pričalo se da je naše rukovodstvo za Bearu, državnog reprezentativca, koji je branio i za selekciju sveta, dalo Splićanima autobus. Lično, nikada nisam saznao da li je taj čuveni transfer zaista tako ostvaren.

Znam samo da su svi u Splitu bili veoma kivni na Zvezdu, i da su želeli da vrate Velikog Vladimira. Posle raspada Jugoslavije, pojavile su se tvrdnje da su, u policijskim arhivama, otkrivena pisma uprave Hajduka najvišim državnim zvaničnicima, u kojima je upozoravano da je Beara doveden u Beograd „da bi ubio Tita“. Siguran sam da su to izmišljotine i maštarije, ali i ako je bilo nečeg sličnog, to je bio očajnički pokušaj „majstora s mora“ da se sačuva veliki as.

Ono što je sigurno, jeste da je Beara bio najbolji golman kojeg je Jugoslavija imala i da je u Zvezdu došao da bi napredovao, jer smo mi tada bili najjači tim u zemlji. Uz rame Beari je moj veliki prijatelj Milutin Šoškić, simbol vrlo moralnog i pravdoljubivog sportiste i čoveka, čiji golmanski kvalitet potvrđuje činjenica da je branio i za reprezentaciju sveta.

Od sredine pedesetih do sredine šezdesetih godina, i zagrebački Dinamo je imao vrlo jak tim, sa kojim je Crvena zvezda vodila teške bitke, kao, uostalom, i pre i posle tog perioda. „Modri“ iz Maksimira su nam mnogo više ležali, jer su igrali nekako mekše od hajdukovaca, za koje je svaki meč bio rat.

Dinamovi „dečki“ su, rekao bih, previše uživali u lepoti, što im se vrlo često svetilo. U moje vreme su imali nekoliko vrhunskih igrača: Dražena Jerkovića, Željka Perušića, Luku Lipošinovića, Košćaka, Šanteka, kasnije Rudija Belina, Zambatu... Ne bih hteo da zaboravim Vlatka Markovića, sa kojim sam bio posebno blizak. Jedno vreme, Vlatko je bio i moj lični pisar! Tokom Svetskog prvenstva u Čileu, po mom nalogu, pisao je ljubavna pisma mojoj Gordani. Ja nisam bio vešt u tome, a on je to činio pesnički nadahnuto, onako kako to žene vole.

(Nastaviće se)