Društvo ljutih rivala

U MOJE vreme, bilo je sasvim prirodno da se zvezdaši i partizanovci druže, da se posećuju. Bilo je i kumovskih veza. Ja sam bio kum Mirku Sandiću, slavnom vaterpolisti Partizana i reprezentacije. Žestoko rivalstvo na terenu nikada nije bilo prepreka iskrenom i trajnom prijateljstvu. To se dopadalo i navijačima, između kojih nije bilo ostrašćenosti, viđene od početka ovog veka, koja je oduzela čar derbijima dva naša najpopularnija i najtrofejnija kluba, ukidajući im epitet najvećih praznika domaćeg fudbala.

Nekad su na utakmice Crvene zvezde i Partizana navijači dolazili u kolonama, sa pomešanim klupskim zastavama.

Bilo je tu, naravno, zadirkivanja, ali je bilo i pesme, veselosti, padale su opklade... U takvom poretku se i odlazilo sa tribina, bez obzira na konačni rezultat. Gubitnicima je, normalno, bilo vrlo teško, ali nikome nije padalo na pamet da zbog toga demolira stadion ili prostorije protivničkog kluba. Još manje da ulazi u otvorene obračune s policijom, zaduženom za čuvanje reda.

DeŠavalo mi se da pobedu nad crno-belima, koje su uvek bile najslađe, proslavljam u bašti restorana na Partizanovom stadionu, u Humskoj ulici. Nije to bilo izazivanje poraženih, bila je to posve normalna situacija.

I još nešto: kad bi slavili partizanovci, među njima bi se našao i neko od zvezdaša, i obratno. Gledano iz današnje perspektive, to su gotovo nadrealne scene. Fudbalska fantastika. A nije dobro što je tako. Nasilje sa domaćih stadiona počeli smo čak da izvozimo i u Evropu, što krnji i ugled zemlje.

Moja generacija je druženje s partizanovcima nasledila kao praksu u odnosima dva popularna kluba, čiji su glavni inicijatori i protagonisti Bobek i Mitić, najveći asovi dvaju klubova i veliki lični prijatelji. I kad sam stasao kao igrač, među crno-belima sam imao iskrene prijatelje. Najdraži su mi bili Zoran Miladinović, tri brata Milutinovića - Miloš, Milorad i Bora, Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Jusufi, braća Čebinac, Zvezdan i Srđan.

Najčešće sam bio s Miladinovićem, koji mi je bio vrlo sličan po temperamentu i pogledu na život. Hoću da kažem da smo obojica uživali u životu i van fudbalskog terena. On čak toliko da je u veselim beogradskim noćima nezadrživo uništavao svoje bogomdane sportske kvalitete.

Zoki je, za razliku od mene, bio pravi lepotan. Vitak, uvek elegantno obučen, čistog lica, uokvirenog malo dužom kosom, podsećao je na zavodnike iz holivudskih filmova. Bio je i retko galantan: u društvu s njim, nije vam bio potreban novčanik. Žene su ga prosto obožavale. U Beogradu se govorilo: najlepše devojke su tamo gde je Zoran Miladinović.

Za vreme Kupa nacija u Parizu (1960), čuvena francuska šansonjerka i glumica Žilijet Greko je bila „bacila oko“ na mog šarmantnog drugara.

Zoki, kome je pravo ime bilo Jovan, na terenu je bio živa vatra. Oštar kao brijač, uz to brz. Vrlo mlad je zaigrao za reprezentaciju, a protivnici, koje je uzimao pod svoje, nisu se naigrali fudbala.

Fudbalski Beograd je dugo prepričavao kako je na utakmici Partizana i budimpeštanskog Honveda „stavio u džep“ mađarskog asa Šandora, tada najbolje krilo Evrope.

Još upečatljiviji događaj bilo je Zokijevo i moje međusobno dodavanje na jednom derbiju između Zvezde i Partizana, što će, verovatno, ostati kuriozitet za sva vremena. Svoj unapred isplanirani šou izveli smo na stadionu JNA, pred pedesetak hiljada gledalaca, koji su, u neverici, posmatrali kako dva fudbalera ljutih rivala dodaju loptu jedan drugom. Zbunjeni su, naravno, bili i svi naši saigrači, kao i sudije. Ubrzo, njima se, u zbunjenosti, na trenutak pridružio i Miladinović, jer sam, u magnovenju, odlučio da čitavom spektaklu dodam i dramatičnost.

Kad mi je Zoki drugi put ćušnuo loptu, ja sam, umesto da mu je vratim, krenuo ka golu crno-belih. Dolazio sam u izglednu situaciju da matiram Šoškića, kad je Zoki uspeo da me sustigne i da mi se, bukvalno, baci na leđa. Uzalud sam, kasnije, moje drugove iz Partizana uveravao da ne bih postigao gol na takav način i da mi je cilj bio samo da produžim moju i Zokijevu „tačku“. Meč je, inače, završen rezultatom 0:0.

Zoranova mana bilo je preterano konzumiranje alkohola. Toga, jednostavno, nije mogao da se oslobodi, iako smo ga svi odvraćali od čašice i molili da bar smanji količinu.

Od alkohola je i umro. Vrlo mlad. Imao je svega 42 godine. Posle uspešne, ali kratke, igračke karijere, bio je i trener. Stručan i omiljen. Ostaće upamćen kao jedna od legendi Beograda. Ne samo fudbalskih. Veoma sam ponosan što sam mu bio prijatelj, što smo mnoge sate i dane proveli zajedno.

(Nastaviće se)