Šamari preko cipela!

IZA mene je ostalo vreme koje su mnogi u Beogradu nazivali “Šekijevim ludovanjem”. Bio je to period u kom sam svakodnevno navraćao u najekskluzivnija mesta u gradu. Takvih lokacija tada nije bilo mnogo, a moja “vespa” i, kasnije, “buba”, redovno su viđane pred njima. Rekao sam već: tada je “vespa” značila više nego danas najbolji džip.

Priznajem, patio sam od toga da budem viđen, da se govori o meni, da sebi pravim reklamu. Stalno sam bio opsednut smišljanjem i pravljenjem sitnih nestašluka samo da bi se sutradan u Beogradu pričalo kako je Šeki uradio ovo ili ono. I da bi novine, naširoko, pisale o tome.

Još se prepričava kako je saobraćajac kod “Londona”, na najprometnijem mestu u gradu, zaustavljao vozila da bih ja prošao s mojom “bubom” i devojkama u njoj. Bio je to, kako bi se savremenim jezikom reklo, marketinški trik, koji sam sam smislio.

A sve je bilo vrlo prosto: saobraćajcu, kojeg sam poznavao, dao sam karte za Zvezdinu utakmicu i zamolio ga da me, kad naiđem s curama, propusti kroz “crveno”. Dogovor smo sproveli, a onda je o tome “trubio” ceo Beograd. Naivna detinjarija, ali narod voli da to gleda, da o tome priča.

Još više se govorilo, a bogami i pisalo - što se čini i danas - kako je Šeki na Terazijama brisao cipele najvećom novčanicom tog vremena. Učinio sam to da bih malo “bocnuo” svog klupskog druga Vladicu Popovića, malo tvrđeg na parama. Hteo sam da mu pokažem kako meni pare ne znače mnogo, pa sam izvadio novčanicu od 5.000 dinara i njome, dva-tri puta, prešao preko cipela, kao da ih glancam. Bilo je tu, naravno, ljudi koji su videli ceo prizor i - krenula je priča o tome kako Šeki “petohiljadarkama briše cipele”. Niko pri tome, naravno, nije pominjao da sam novčanicu vratio u džep. Valjda zato što je nedorečena priča bila sočnija.

Usledio je talas javnih reagovanja, većinom vrlo oštrih, na taj moj gest, prvenac u socijalističkoj Jugoslaviji. Najčešće je isticano da sam, kao razmažena fudbalska zvezda, potcenio državu i radničku klasu, koja jedva sastavlja kraj s krajem. Traženo je da mi se zabrani igranje fudbala i da mi se sudi za ono što sam učinio. I dan-danas, u svakom intervjuu sa mnom, obavezno je pitanje o tom brisanju cipela petohiljadarkom.

Među moje “cirkuske tačke” spade, svakako, i nastup u hokejaškoj ekipi Crvene zvezde, i to u meču protiv najvećeg rivala Partizana. Iako sam jedva mogao da se održavam na klizaljkama, pojavio sam se na ledu, oduševljeno dočekan od prepunog gledališta. To što sam prikazao dobro je uveselilo desetak hiljada ljudi, a pričalo se i da sam ugrozio Čkalju, glumca Miodraga Petrovića, tada najpopularnijeg komičara u Jugoslaviji.

Čkalja je, inače, bio veliki navijač Crvene zvezde, a ja njegov ljubimac. U moje vreme, mnogi veliki umetnici, posebno glumci, često su se družili s fudbalerima i dolazili na utakmice. Među najveće zvezdaše spadao je i glumac Ljuba Tadić, sa kojim sam se dosta družio. Veliki partizanovac bio je njegov kolega Mija Aleksić, dok je Ljubiša Samardžić navijao za OFK Beograd, u kome je bio i predsednik kluba.

Iz novina štampanih u vreme moje najveće slave može se pročitati i da sam tukao pojedine novinare, da sam premlatio konobara u Budvi zato što nije vratio kusur, da sam bio u ljubavnim vezama sa najlepšim Beograđankama...

Nikad ništa nisam demantovao, jer mi je samo bilo važno da se o meni što više piše. Loše ili dobro, sasvim svejedno.

Dešavalo mi se, ponekad, da novinarima dam izjavu u kojoj omalovažim svoje rivale iz Partizana, a onda telefonom nazovem Šoleta, Vasketa ili nekog trećeg i kažem im: “Drugari, to što sutra pročitate u štampi, samo je u funkciji podizanja temperature pred naš derbi.” I oni su znali da je to istina, nisu mi zamerali zbog takvih izjava.

Produkt moje popularnosti je i film “Šeki snima, pazi se”, koji sam doživeo samo kao dobru ličnu reklamu. Ne sećam se više tačno šta sam radio pred kamerama, osim dela u kome sam žonglirao s loptom. To je, jedino, bilo autentično, sve drugo je bilo nekakvo foliranje, smišljeno da bi se gledaoci zabavili i uživali. Onda je došla ploča “Šeki tvist”, iako nemam dara za muziku. Ali to nikome nije smetalo.

Kad si popularan, kad te ljudi žele, možeš da radiš šta god hoćeš. To će biti proglašeno uspešnim i imaće prođu.

Pošto je, zvanično, Tito bio najpopularnija ličnost u Jugoslaviji, drugo mesto je davano meni. U Beogradu smo pevač Đorđe Marjanović i ja imali ubedljivo najviše obožavalaca. Bili smo kao “Bitlsi”. Meni se, ne jednom, desilo da me navijači nose na ramenima od Zvezdinog stadiona do Slavije. To nije doživeo niko drugi. U hotelu “Mažestik” su lansirali poslasticu “a la Šeki”, mojih postera bilo je na sve strane, od soba tinejdžera i majstorskih radionica, pa do kafanskih zidova i kamionskih kabina.

(Nastaviće se)