Tito ukinuo premije

NAJZNAČAJNIJA godina moje karijere, ali i mog života, bila je 1962. U pozitivnom i negativnom smislu. U njoj sam doživeo uspon na sportski Olimp, poštovanje čitavog fudbalskog sveta, ali i početak tamnjenja moje igračke zvezde, izazvan drakonskom kaznom zbog napada na sudiju. U toj godini sam i postao otac i obukao vojničku uniformu, što me je promenilo i kao ličnost.

Šeki do 1962. i Šeki posle te godine - to nije ista osoba. Razlika je velika. Pre svega po onome što sam pružao na terenu. Blistavi period moje karijere okončan je na Svetskom prvenstvu u Čileu, a tek sam bio u 25. godini.

Pred Svetsko prvenstvo, na kojem je trebalo da potvrdim svoju zrelost i epitete velike evropske zvezde, doživeo sam težu povredu. Lečenje je trajalo do pred sam polazak, a tek na poslednjoj trening utakmici, selektorska trojka - Ljubomir Lovrić, Boba Mihajlović i Hugo Ruševljanin - odlučila je da krenem na daleki put. Bila je sredina maja.

Usput, u Italiji, reprezentacija je odigrala prijateljski meč sa kombinovanim timom Milana i Sampdorije, na kojem sam bio najbolji na terenu. Moja igra je toliko oduševila vlasnika Juventusa, gospodina Anjelija, vlasnika automobilskog giganta „Fijat“, da je svojim saradnicima u loži stadiona rekao: „Ovog malog moramo dovesti u Torino. I to hitno.“

U Čileu su se našle 32 reprezentacije, a titulu je branio Brazil. Naš poraz na startu od Rusa (0:2) dodatno je odvratio pažnju od nas. Bio sam, međutim, uveren da ćemo ostvariti dobar rezultat. U to su verovali i svi moji saigrači, jer je atmosfera u našem taboru bila vrlo dobra. Pobednička. Jugoslavija je tada imala Šoškića, Durkovića, Jusufija, Vlatka Markovića, Vladicu Popovića, Melića, Vladicu Kovačevića, Jerkovića, Galića, Skoblara... Odličan tim.

Da bismo osigurali put ka vrhu, morali smo da pobedimo uvek neugodni Urugvaj. Krenulo je loše po nas: Urugvajci su u 18. minutu savladali Šoškića, koji je, inače, odlično branio. Imao sam zadatak da igram nešto povučenije i da pazim na njihovu levu polutku. Kad su Urugvajci poveli, „zaboravio“ sam na poverenu obavezu i krenuo više napred. Srećom, sve mi je polazilo za rukom, a rezultat mog „prešaltavanja“ ubrzo se pokazao na semaforu - 2:1 za nas. U drugom poluvremenu dali smo i treći gol, sačuvavši svoju mrežu.

Ne preterujem kad kažem da su svi naši pogoci bili kruna akcija u kojima sam „zaludeo“ Urugvajce. Nizao sam ih u driblinzima, filigranski upošljavao saigrače, bio uspešan i u defanzivi.

Na kraju utakmice doživeo sam nesvakidašnju počast: reprezentativci Urugvaja su napravili špalir kroz koji sam, praćen njihovim aplaudiranjem, otišao u svlačionicu. To se ne zaboravlja, za tako nešto je vredelo trenirati i igrati godinama, trpeti udarce. Sutradan, stigla mi je nova pohvala, jedinstvena u istoriji svetskih prvenstava: pariski „Frans fudbal“ je moju igru protiv Urugvaja ocenio - „jedanaesticom“.

Pregazivši potom nejaku Kolumbiju (5:0) i obezbedivši četvrtfinale, „naleteli“ smo na Zapadnu Nemačku. Naš motiv bio je jak: želeli smo dalje, ali i osvetu za dve ranije eliminacije. Meč je odigran u Santjagu pred skoro 70.000 gledalaca, koji su videli pravi fudbalski rat dva vrlo jaka sastava. Pobednika je doneo gol našeg halfa Radakovića u 85. minutu. Simbolično, strelac je bio momak sa čalmom na glavi.

Pošto smo ulaskom u polufinale premašili očekivanja nacije, pokrenuto je pitanje premija za predstojeće mečeve. Mi igrači smo verovali da će država sigurno „odrešiti kesu“, jer smo bili na pragu finala i proglašavani boljom selekcijom od Čehoslovačke, sledećeg rivala. Do tog trenutka, imali smo samo bedni džeparac od oko 100 dolara.

Nismo ni sanjali da je naše nade u nagradu „ugasio“ drug Tito, održavši svoj čuveni govor u Splitu, u vreme dok smo mi bili u Čileu.