Pesnicom na Tumbasa

Pred susret s Radničkim, bio sam povređen. Već je bilo odlučeno da ne igram, kako bih bio fit za naredne, važnije utakmice. U Niš sam krenuo samo da bih se nalazio uz ekipu, da ne bih, kako su pojedini klupski čelnici govorili, skitao po Beogradu. Takve vaspitne mere prema meni su preduzimane i ranije, što mi nije smetalo.

U hotelu u Sićevu, našoj redovnoj bazi, pridružio sam se grupi meštana, na terasi jednog restorana. Kad je neko rekao da se do vrha brdašca, koje je bilo ispred nas, ne može stići za manje od deset minuta, ponudio sam opkladu, tvrdeći da ću to učiniti za duplo kraći rok. Na moju nesreću, moj „podvig“ je propratio i Aca Obradović, koji se odjednom stvorio na terasi.

„Dobro si to odradio, Šeki. Znači, možeš sutra na teren“, bocnuo me je „Doktor O“.

Meč s Radničkim tekao je loše po nas. Domaćini su poveli sa 1:0, pa sa 3:0. Mi naše šanse propuštamo, a onda nam Tumbas isključi Vojkana Melića, zbog toga što je uzvratio udarac Dimoskom. Užas, preti nam rezultatska katastrofa. Koji minut kasnije, driblingom se probijem pred golmana i čujem pištaljku. Tumbas zaustavio moj nalet, svirajući prekršaj za Zvezdu. Osetim nekakvu vrućinu u slepoočnicama i okrenem se prema arbitru.

A on, kao da je želeo da me dodatno razjari, kaže: „Šta je, Šekularac? Ovde ja odlučujem. Misliš da možeš sve...“

Onda sam udario! Kroz glavu mi je proletelo da ne udaram Tumbasa, nego nepravdu. Moju pesnicu na sudijinom licu uslikao je fotoreporter „Politike“, što je kasnije pokušaje da se branim činilo besmislenim.

Na terenu je nastao krkljanac. Grupa domaćih i Zvezdinih igrača odmah je stala u „živi zid“ između arbitra i mene. Ne znam kako sam došao do svlačionice. Odatle sam s „Doktorom O“ kolima krenuo u Beograd. Tek tokom dugog putovanja sam razabrao šta sam učinio i kakvim strašnim posledicama mogu da se nadam.

Ne, nikad se nisam izvinio tom čoveku! Niti sam prihvatio njegove ponude da se sretnemo, da porazgovaramo o svemu što je bilo. Sad, kad sam prevalio sedamdesetu, pomislim da je, možda, bar u zrelijim godinama, trebalo da budem „mekši“. Ali, opet, nisam siguran u to.

Ono što je zauvek ostalo u meni posle te nesrećne utakmice u Nišu, jeste snažan utisak da mi je sudija Pavle Tumbas upropastio karijeru. Jer, izrečena kazna od godinu i po dana me je bukvalno presekla u igračkom usponu.

Da bih, koliko toliko, ublažio posledice drakonske sankcije, odlučio sam da odem u vojsku. Sa tim su se složili i u Crvenoj zvezdi, ali do poziva nije bilo lako doći. Jedan pukovnik iz Partizana direktno je vodio „operaciju“ sprečavanja Šekularčevog brzog odlaska u JNA.

Zvezda je preko Krcuna, i drugih svojih ljudi, pokušala da slomi taj otpor, ali nije išlo. Ja nervozan, u klubu panika. Onda odlučim da odem kod Rankovića. Nadu u uspeh davao mi je jedan slučajni susret s Rankovićevim sinom Mićom, s kojim sam se pomalo družio.

Mića je bio drag, skroman momak, drukčiji od većine sinova visokih funkcionera koje sam sretao, bahatih i nevaspitanih. Nije bio mnogo zainteresovan za fudbal, ali kad sam mu predočio kako me zeza pukovnik „partizanovac“, i kako moji iz Zvezde ne mogu da mi pomognu, upitao me je: „Što ne odeš kod mog ćaleta i to završiš?“ Ja zatečen pitanjem. Kako da pomoć za moj mali privatni problem tražim od drugog čoveka u zemlji? Ranković je tada bio prvi do Tita. Počnem da vrdam, a Mića uporan: „Moraš da odeš, ja ću ti javiti kada“. Posle 2-3 dana, zove me i kaže: „Ćale te čeka sutra. Nemoj slučajno da se predomisliš“.

Uveče nigde nisam izlazio. Ujutro ustanem, uparadim se kao za svadbu, i pravo kod Rankovića, u zgradu SIV-a na Novom Beogradu.

Klecaju mi kolena, ali ne odustajem. Obezbeđenje me je prihvatilo još pred ulazom. Dok idemo kroz široke hodnike, činovnici me gledaju u čudu, kao da se pitaju: šta će Šeki ovde.

Pred Rankovićevim kabinetom me je sačekao krupan, uglađen gospodin koji me je uveo kod mog domaćina. Kako uđosmo, Ranković ustade od stola, priđe mi i pruža ruku.

„Kako si Šeki“, pita me s osmehom. „Igraš li još šlage?“ (Šlaga je pogađanje brojeva na novčanicama).

„Ponekad“, odgovorim snebivajući se, i skrivajući začuđenost neočekivanim pitanjem.

„Pričaj, Šeki“, podstiče me dok sedamo, nudeći piće. Pri tome mi deluje kao neki stariji rođak obradovan viđenjem.

Ispričam mu šta me muči. Pažljivo me je slušao, iako mu je Mića, sigurno, sve već potanko objasnio. Kad sam završio, samo reče: „Biće u redu, Šeki. Idi kući i sutra sačekaj poziv“.

Sutradan beše kako je rekao. Poziv mi je, to moram da naglasim, doneo onaj nesrećni pukovnik lično. Predade mi koverat i još mi, uz osmeh, požele srećan put u vojsku. Otvorim poziv i vidim: Škola rezervnih oficira u Bileći. Elitna ustanova JNA, jedinica u koju su, uglavnom, išli školovaniji i bolji omladinci. Uglavnom mladi komunisti.

(Nastaviće se)