Prvi vojnik male varoši

ČIM sam dobio poziv za vojsku, posle Rankovićeve intervencije, odjurim u Zvezdu i ispričam šta se dogodilo. Ne mogu da veruju, misle Šeki izmišlja. Znaju moju sklonost za zajebanciju i u najtežim prilikama. Izvadim poziv iz džepa i naredim da mi pripreme bogat oproštaj. Svi u čudu krenuše da mi čestitaju, da me ljube...

U Bileću, gradić u hercegovačkom kamenjaru, stigao sam u vrlo teškom psihičkom stanju. Ne zato što sam se plašio vojničkih obaveza, nego zbog činjenice da je moj život odjednom dobio neočekivani tok, za šta uopšte nisam bio pripremljen.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu bio sam dignut među zvezde, potom je usledila laskava ponuda iz Juventusa, a onda mi se dogodio „crni Čair“, pa drakonska kazna.

BileĆa i okolina su delovali dosta depresivno za mladića, poput mene, koji je živeo u Beogradu, a, osim toga, već video i dobar deo sveta. Olakšavajuća okolnost mi je bila naklonost lokalnog stanovništva vojsci.

Ne znam koliko nas je tačno bilo u ogromnom garnizonu, ali bi nedeljom, kad vojnici dobiju slobodno popodne, izgledalo da je u gradu više vojnika nego civila, meštana.

Bileća je imala nižerazredni fudbalski klub „Hercegovac“ pa sam, ponekad, išao na njihove utakmice. Retko na treninge, jer tu privilegiju nisam imao do pred samo skidanje uniforme.

Prvih dana mog boravka u Bileći meštani, mladi i stari, danima su zaposedali žičanu ogradu garnizona da bi videli Šekija. Mnogi, pritom, nisu ni verovali da sam to ja. Verovatno sam im izgledao neugledniji od onog svemoćnog Dragoslava Šekularca čiju su figuru i lik formirali slušajući prenose utakmica na radiju.

NajupeČatljiviji događaj iz moje vojničke karijere bio je dolazak u Bileću Aleksandra Rankovića. Iako smo se sreli nakratko, ostao sam ubeđen da je došao zbog mene. Išao je, verovatno, u Dubrovnik, gde se godinama odmarao, pa je svratio da vidi onog fudbalskog nestaška, kome je vojni poziv uručen po njegovom nalogu. Možda i grešim, jer to nisam mogao da pitam „strašnog Leku“. U svakom slučaju, bio sam mu zahvalan za obe stvari: i za poziv i za posetu. I još nešto: bilo mi ga je veoma žao kad je „pao“ u političkom obračunu s Titom, kad je bio smenjen sa svih političkih i državnih funkcija i gurnut u izolaciju, u kojoj je ostao do kraja života.

U Beogradu su ga tada svi izbegavali. I oni koji su se, pre toga, gurali da budu u njegovoj blizini i oni koje je zadužio na razne načine. Sve je to samo još jedna u nizu priča o bednoj ljudskoj prevrtljivosti.

Sećam se jedne scene iz „Madere“, naposredno posle tog čuvenog Brionskog plenuma, na kojem je presuđeno Rankoviću. On sedi za stolom, a konobari oko šanka ćućore i izbegavaju da mu donesu čašu vode. Ne mogu da verujem: isti oni koji su ga, samo koju nedelju ranije, dočekivali s naklonom do zemlje i „lomili se“ oko njegovog stola. Gledao sam to svojim očima, jer sam bio čest gost tog popularnog lokala.

Ustanem, priđem šanku i donesem mu piće. Pogledali smo se bez reči, uz osmeh. Nismo ništa progovorili, jer smo znali da je okolo sigurno bilo očiju koje su sve to budno pratile.

Posle dosta vremena, doživeo sam golgotu sličnu Rankovićevoj. Bilo je to 1975. godine, kada mi je oduzet pasoš zbog, kako je to policija sročila, igranja za „četnički klub u Kanadi“.

Vrlo zanimljiv susret imao sam s jednim narodnim herojem u Titogradu, današnjoj Podgorici. Pred Zvezdinu utakmicu s domaćom Budućnošću, igrao sam karte s društvom, kad je u hotel došao ozbiljan mladić i rekao mi da me ispred hotela čeka poznati partizanski ratnik iz tog kraja, željan da me upozna. Ja u bermudama i majici, na nogama klompe. (Prvi sam nosio klompe u Beogradu.) I još gubim. Tada sam besan kao ris.

Htedoh da odložim sastanak, kako bih skoknuo do sobe da se pristojnije obučem. Ali momak nestrpljiv, upozorava me da heroj ne može da čeka. Šta ću, krenem. Još kroz staklo vidim ko želi da me vidi: ljudina u odelu, s nekakvim ordenjem na grudima, udesio se da pokaže da ni on nije baš bilo ko. Pozdravimo se, a vidim on nešto kiseo. Malo smo i popričali.

Posle sam čuo kako me je ocenio: „Viđi, viđi, ja mišljah brdo, a on jado“.

Kad smo kod boraca, podsetio bih na susret sa još jednim narodnim herojem zbog kojeg sam ozbiljno nastradao. Dogodilo se to u Beogradu, na nekoj svečanosti gde je, uz čašicu, krenula priča i o fudbalu. Heroj, drčan i umišljen, razvezao o fudbalerima kao mangupima, koji uzimaju silne pare i šetaju po svetu o trošku radničke klase. U jednom trenutku zakači i mene.

Ne ostanem mu dužan i oteram ga u materinu... Glasno, da svi čuju!

Šok! Svi oko nas u paničnom strahu, neki se prave da ništa nisu čuli. Ti partizanski heroji su tada bili zaštićeni ko beli medvedi; ako ih samo preko pogledaš, kao da si udario na Tita lično, na celokupnu radničku klasu, na temelje socijalističke Jugoslavije.

Odmah je, naravno, krenula istraga. Svedoci ispričali šta su čuli i - mene pošalju mesec dana u zatvor. U Padinsku Skelu. Nisam se žalio, niti sam tražio pomoć od Zvezde. Čak sam mislio da me je Zvezda „pustila niz vodu“, zbog nekih drugih nestašluka u to vreme. Bilo kako bilo, u biografiju sam upisao i 30 dana ćorke.

(Nastaviće se)