Sjaj Zvezdinog Olimpa

Da mi je neko ponudio - reprezentacija ili Zvezda, ne bih imao dileme: otišao bih u Ljutice Bogdana.

Samo, moje penjanje do onog što sam proglasio svojim Olimpom bilo je dugo i mukotrpno. Tome je najviše doprineo moj imidž neodgovornog i boemski raspojasanog čoveka, koji sam godinama stvarao, uživajući u fudbalu i u životu, po receptu koji u komunističko doba, kad se i od pionira očekivalo da budu ozbiljni, nije smatran prihvatljivim.

Paradoks čitave te situacije je u činjenici da me je za svog pomoćnika u Zvezdi izabrao baš čovek za kojeg se govorilo da je trener „gvozdene ruke“ - Branko Stanković. Isti onaj Branko Stanković koji mi je, na početku karijere, kao stariji saigrač, zalepio onaj čuveni šamar, s ciljem da me natera na ozbiljnost u igri.

Nije tajna da je Stanetu trenersku fotelju u Crvenoj zvezdi izmakla njegova prevelika strogost. Zbog toga je došao u sukob sa igračima, predvođenim Draganom Stojkovićem Piksijem, tada prvom zvezdom tima. Posledica toga bio je rezultatski sunovrat u jesenjem delu sezone 1988/1989. Kad je Zvezda pala na 16 mesto na prvoligaškoj tabeli, smena trenera se pokazala kao neminovnost. Pitanje ko da bude Stanetov naslednik i novi šef stručnog štaba olovnom težinom je pritiskalo rukovodstvo kluba. Nisam se gurao, jer sam smatrao da bi to bilo samoponižavanje. Znao sam da su igrači bili za mene, ali i milionska armija navijača.

Postao sam šef stručnog štaba, iako je, kako sam saznao, dve trećine članova Izvršnog odbora intimno smatralo da sam još nezreo za tu funkciju. Ispada da su za mene glasali iz straha, da ne bi izazvali nezadovoljstvo fudbalera i simpatizera kluba.

Za svog prvog pomoćnika izabrao sam Vladimira Petrovića Pižona, tada vrlo mladog stručnjaka, pošto sam osetio da ima dara za trenerski posao, da je odgovoran i da ne trpi uticaje. Nije čudo što je Pižon, kao takav, dogurao i do selektora nacionalnog tima. U tom njegovom uspehu vidim makar mali deo svoje zasluge.

U prvoj polusezoni na klupi Zvezde nisam mogao do vrha, zbog vrlo lošeg bilansa u jesenjem delu, čija je posledica bila smena Stankovića. Dogurali smo do drugog mesta, a šampion je postala novosadska Vojvodine. Morali smo na manju pozornicu, u Kup UEFA. Naravno, u Jugoslaviji su nas čekali prvenstvo i borba za kup. U Zvezdi je to označeno kao juriš na tri trofeja, što, s obzirom na snagu tima koji smo imali, nije bila nerealna postavka. U skladu s tim sam se i ponašao, radeći punom parom sa svojim saradnicima.

Takav pristup doneo je uspeh: Crvena zvezda je osvojila duplu krunu, prvenstvo i kup. Nadmoćno i zasluženo, prikazujući lapršavu i efikasnu igru. Ljudi koji su me poštovali govorili su: to je Šekijev rukopis. Oni koji mi nisu bili naklonjeni smatrali su, i javno iznosili, da su trofeji isključivo zasluga igrača, i da bi tim koji je Zvezda tada imala bio najbolji i bez trenera. Takvo gledište sam, na neki način, i sam podsticao uvek izjavljujući da za uspehe niko ne može biti zaslužniji od igrača.

Te godine sam ostvario svoj davnašnji san. Titulama koje sam u Zvezdi osvojio kao igrač, dodao sam i ove koje sam kovao kao trener.

Moj odlazak s kormila Crvene zvezde usledio je posle godinu i po dana, i to u trenucima dok je još trajalo slavlje zbog osvojene duple krune. Istine radi, valja istaći da sam, praktično, sam sebi izmakao trenersku fotelju. Ponovo me je moj temperament izgurao sa velike fudbalske scene.

Desilo se da sam na revanš utakmici Crvene zvezde sa Kelnom, u polufinalu Kupa UEFA, na trenutak ponovo bio onaj Šeki iz Niša, delilac pravde pesnicama. Razlika je bila samo u tome što sam na Čairu udario sudiju, a u Kelnu - redara! To je, međutim, bilo dovoljno za kaznu zabrane vođenja kluba na osam međunarodnih utakmica.

Pošto je, posle osvojene titule prvaka, Zvezda imala osiguran nastup u Kupu šampiona, u klubu je ključno pitanje postalo kako u Evropu s trenerom koji nema pravo da sedi na klupi. Opcija da ekipu vodim „iza žice“ i meni samom je ličila na nemoguću misiju. Tim pre što je u klubu vladalo uverenje da Zvezda ima sastav koji može da konkuriše za najveći trofej.

Predsednik Džajić se u početku oštro protivio mojoj smeni govoreći: „Kako da sklonimo čoveka koji je osvojio duplu krunu. Crvene zvezda to nikad nije uradila“.

Većanja, međutim, nisu prestajala. Da bih prekinuo to mučenje, jednog dana sam, posle neprospavane noći, došao u klub i odlučnim glasom, rekao: „Ipak je najbolje da ja odem“. Svima je pao kamen sa srca. Većina nije bila iznenađena mojom odlukom, pravilno procenivši da sam je doneo u interesu Zvezde.

Na moje mesto ubrzo je doveden Ljupko Petrović, sa kojim je Zvezda stigla na vrh Evrope. Onda je ta ekipa postala i klupski prvak sveta. Nadam se da nikome ne smeta ako kažem da sam u trasiranju tog šampionskog puta i ja dao bitan doprinos.

Reći da nisam imao sreće da doguram do Barija, gde je osvojen kup evropskih šampiona, zvuči mi prozaično. Bolje je kazati da sam sreću sam oterao svojom nepromišljenošću.

KRAJ