Bludnice i umetnice

NEMA sumnje da je prostitucija u Kini počela mnogo godina pre naše ere. Smatra se da nastanak duguje jednoj ženi po imenu Huang Jai, a skoro je izvesno da je prostitucija već u počecima bila povezana sa umetnošću. Naime, slični znaci upotrebljavani su da opišu i bludnicu i umetnicu. Žena koje je umela da peva i pleše, kao i ona koja je prodavala svoje telo za novac nazivala se či.

Prema najstarijim podacima, jedan od careva dinastije Čou, po imenu Kvan Čung, naredio je u sedmom veku p.n.e. da se četvrti za prostitutke posebno odrede i označe. Razlog su bili trgovci, uvek dobre platiše, koji su u tim četvrtima, odnosno javnim kućama, ostavljali novac zbog telesnih i ostalih zadovoljstava.

Za vreme ove dinastije, taoistička misao upravljala je shvatanjem seksa, a ženama i muškarcima upravljale su energije jin i jang. Prema toj filozofiji, žene su imale neograničenu količinu jina, dok su muškarci imali ograničenu količinu janga. Smatralo se da muškarci ne smeju da troše svoj jang ukoliko ne dobiju odgovarajuću količinu jina.

Iz tog stava proizlazila je i praksa seksualnog odnosa koji je morao da traje dovoljno dugo da bi žena mogla da emituje muškarcu značajnu količinu jina. Verovalo se da, ukoliko bi ejakulirao suviše brzo, muškarac ne bi dobio dovoljnu količinu jina, pa je mogao da se razboli, i čak umre. Zato se muška masturbacija smatrala opasnom i mogućim uzrokom bolesti. Iz istih razloga, muška homoseksualnost nije bila preporučljiva i u to vreme nije bila raširena. Za razliku od muške, ženska masturbacija bila je bezopasna, baš kao i ženska homoseksualnost, jer su žene imale, kao što je rečeno, neograničenu količinu energije jin.

U ta davna vremena, seks nije bio jedini razlog druženja sa prostitutkama, već su se podrazumevala i duhovna zadovoljstva, priča, nežnost, razumevanje. Te prostututke bile su cenjene i poštovane, a njihova lepota, erotsko umeće, znanje, obrazovanje i poznavanje umetnosti bili su izvor inspiracije pesnicima.

Posle dinastije Čou, na vlast je došla dinastija Čin, koja se odrekla taoističke filozofije i priklonila se učenju Konfučija, koji je prostituciju smatrao društvenim zlom, a seks ograničavao na brak i spavaću sobu. Van toga, fizičkog kontakta muškarca i žene nije trebalo da bude.

Posedovanje plaćenih ljubavnica - konkubina - bilo je dozvoljeno, uz brojna pravila. Na primer, konkubina je morala da napusti sobu posle seksualnog odnosa sa svojim gospodarom, ukoliko njegova žena nije prisutna. Ili, muškarac je morao da ima seks sa konkubinom najmanje jedanput u pet dana.

Zanimljiv je bio i način izbora konkubine - ona je morala da prođe određene testove. Pre svega, gledali bi joj lice, ruke i šake, a posebna pažnja posvećivana je stopalima, koja nikako nisu smela da budu velika. Zatim, morale su da prođu test dobrog mirisa - tada bi ih kupci njuškali po svim delovima tela. Da bi bili sigurni i u erotske i seksualne kvalitete i umeća konkubina, često su ih kupovali iz javnih kuća.

Znatno kasnije, Marko Polo je sa neskrivenim divljenjem pisao o njihovom izgledu, garderobi, mirisima, ali i veštini zavođenja, laskanja i razgovora. I želji da ih čovek ponovo vidi, jer je njihovo društvo izgleda stvaralo naviku kod klijentele.

U nekim provincijama, muževi su podvodili svoje žene putnicima namernicima. Žene su izgleda uživale u slobodi i raskalašnosti koje su običaji dozvoljavali.

Odnos prema bračnoj prevari, dakle seksu bez znanja muža, išao je dotle da je muž mogao ženu posle razvoda, koji bi se lako i brzo završio, da proda kao robinju.

Još jedan običaj je bio prisutan. Muškarci su mogli da ožene više žena, pa oni malo bogatiji nisu imali baš mnogo razloga za vanbračne izlete, dok su siromašniji računali na jeftine javne kuće. Činilo se da za zadovoljavanje seksualnih i ostalih nagona nije bilo velikih i ozbiljnih prepreka.

Potreba za novim uzbuđenjima dovela je do širenja i homoseksualne prostitucije, kao prirodnog odgovora na rastuću tražnju. Pored javnih kuća u kojima su ordinirale žene, postojale su i brojne javne kuće u kojima su mladi ljubimci zadovoljavali strasti muške klijentele.

Pored toga, kasnije nije bilo neobično da bogatiji ljudi imaju pored sebe plaćene sluge, mlade ljubavnike, odnosno lepe muške prostitutke, tzv. katamite. I to nije izazivalo nikakvu osudu.

Poseban, rafiniran odnos prema erotici, podrazumevao je pornografsku literaturu i crteže. Potom je našao odraz i u pozorištima, u kojima su se izvodili lascivni komadi. Razvijena književnost nije se libila da objavljuje knjige sa naslovima kao što su „Tajni recepti za spavaću sobu“, „Tajni metodi jednostavne devojke“, „Seksualni priručnik crne devojke“, koji su se takmičili u savetima kako da seksualni odnos traje što duže.

Veliki problem Kine bile su polne bolesti. Dokazi za pojavu sifilisa ili njemu slične bolesti mogu se naći u spisima starim skoro tri hiljade godina. Međutim, prema drugim izvorima, pravi sifilis pojavio se u Kini čudnom slučajnošću skoro u isto vreme kad i u Evropi, dakle krajem DžV veka. Ali zato nema dileme da je gonoreja definitivno poznata od najdavnijih vremena.

(Nastaviće se)