Požuda najveći greh!

HRIŠĆANSTVO je ogorčeni protivnik prostitucije, pa je čak bilo prokaženo i doterivanje i ulepšavanje, odnosno sve ono što je dovodilo u iskušenje.

Svaki podsticaj želje smatrao se zlom i đavolskim uticajem i kažnjavao. A đavo nikad ne spava, samo čeka našu slabost. Prema svetom Jeronimu, sve što u sebi nosi seme telesnog zadovoljstva treba da smatramo otrovom.

Čak se u jednom trenutku postavilo pitanje seksa u braku uopšte, pa se rodila ideja o doživotnom uzdržavanju od seksa u braku koji bi tako postao samo duhovna veza muškarca i žene. Takav brak imao je i svoje ime kao duhovni brak ili ljubav, agape.

Smatralo se da je brak veza koja bi pod okriljem crkvenih i državnih zakona trebalo da traje čitav život. Zakletvom na bračnu vernost mislilo se, održavalo se jedinstvo te veze, a istovremeno i olakšavalo savladavanje prepreka. Sa teretom, bedom i nevoljom, dve složne osobe lakše izlaze ne kraj.

A smisao seksa, smatralo se, bio je samo u rađanju dece i nastavku vrste, dok je telesno zadovoljstvo bilo greh po sebi. Orgazam, kao trenutak kad čovek nije sposoban ni za šta drugo, kad mu je svest praktično isključena, bio je u funkciji nastavka vrste.

Jedno od takvih zastranjivanja bio je odnos prema ženi koja ima menstruaciju - naime srednjovekovni hrišćanski stav bio je da je menstrualna krv žene opasna po muškarca, da od nje čak i psi polude, a pošto krv dolazi i u oko, i sam pogled žene je opasan.

U osnovi, moguće objašnjenje ogorčenosti prema orgazmu koji je sebi cilj, a koje se može proširiti i na sve ono što prekida vezu čoveka i Boga kao što su alkohol i droga, jeste upravo taj trenutak orgazma kad čovek nije svoj, kad mu se u glavu „može uvući đavo“. A to je ono što crkva nikako nije smela da dozvoli, ako je htela da upravlja tuđim životima.

Tu su se javljali paradoksi u dva smisla.

Verska ograničenja i insistiranje na apstinenciji u dane posta tokom sedmice, nedeljom, pred pričešće, subotom uveče pred nedeljnu misu, pa pred svaku misu, zatim čak i po četrdeset dana i tako tri puta godišnje, ne samo što su smanjili natalitet u hrišćanskom svetu, nego su gušeći biološko u čoveku prosto ovog terali da razmišlja o seksu i uslugama prostitutki.

Pravila u seksualnom ponašanju, uzdržavanju i braku nisu bila ista za sve. Dok je običan narod uživao neke slobode, sveštenici su imali stroga pravila i zabrane, od kojih je danas ostao celibat katoličkih sveštenika, odnosno bezbračnost, bezženstvo, što ova reč izvorno znači. Ideja je začeta na koncilu u Elviri 305. godine, kad je ustanovljeno pravilo da sveštenici ili treba da žive u „nevinom“ braku sa svojim ženama ili da se odreknu svešteničkog posla.

Sveštenici su ipak živeli sa svojim ženama, ali posle mnogo godina pobedilo je ovo drugo stanovište i danas je celibat zvanična politika katoličke crkve.

Pravoslavna crkva je celibat predvidela samo za patrijarhe, episkope i monahe.

Nije naodmet da pomenemo da je najveći hrišćanski sabor svih vremena, u Konstanci, 1414. godine, inače poznat po tome što je osudio češkog sveštenika i teoretičara Jana Husa na smrt spaljivanjem, kome su prisustvovale stotine hrišćanskih, katoličkih velikodostojnika, dakle, papa, kardinali, nadbiskupi, biskupi, opati, profesori raznih univerziteta, bio praćen armijom prostitutki. I to govori o velikom licemerju, koje je kao i uvek samo potvrđivalo da život odnosi pobedu nad krutim pravilima koje religije propisuju i nameću.

I pored svih zabrana i strahova uzrokovanih uticajem religije, prostitucija je bila prisutna u evropskim društvima praktično bez prekida.

Bilo je i onih hrišćanskih pisaca i mislilaca koji su na prostituciju gledali malo razložnije. Jedan od njih bio je Aurelije Avgustin, jedan od najčuvenijih svetih otaca hrišćanske crkve, koji je u hrišćanstvo prešao u svojoj 33. godini, pošto je rasprodao sve svoje imanje i novac podelio siromašnima. Pisac koji volju stavlja iznad čovekovog intelekta, po kome sve što čovek radi proizlazi iz njegove volje koja je apsolutno slobodna, smatrao je da će ljudska požuda uništiti društvo ako se prostitucija zabrani.

Hrišćanstvo je ipak nasledilo neke već uhodane organizacione forme prostitucije i vekovima formirane ljudske navike kad je reč o seksualnim potrebama koje svoje zadovoljenje iz nekog razloga nisu mogle da nađu u kući. Pored toga, finansijski aspekt totalne zabrane ugrozio bi državnu blagajnu. Rešenje je bilo prilično mudro - podvođenje je zabranjeno, javne kuće takođe, ali rad prostitutki nije. One su i dalje plaćale porez i punile carsku blagajnu. Taj problem dvostukih moralnih aršina ostao je još mnogo godina, do današnjih dana.

Istočno rimsko carstvo, kojim je vladao car Anastasije I Dikoros (491-518), spremalo se da se obračuna sa ovim dvostrukim standardima. Anastasije je bio veliki moralista koji je u sklopu svoje poreske reforme rešio da se oslobodi tog famoznog poreza na prostituciju. Učinio je to vrlo vešto uništavajući na lomači sve knjige i materijalne dokaze poreskih obaveza prostitutki.

Izvesno je da su se hrišćanstvo i prostitucija vekovima borili jedno protiv drugog, ali bez suštinskog pobednika. Niti je prostitucije nestalo, niti se hrišćanstvo odreklo stava da je prostitucija nemoralno zlo.

(Nastaviće se)