Stradale kao veštice

POSEBAN period stradanja i proganjanja obeležio je period inkvizicije, kada su crkveni sudovi sudili ne samo za jeres, veštičarenje, već i za preljubu, rodoskvrnuće i konkubinat, sve ono što je na neki način blisko prostituciji ili sa njom na razne načine povezano.

Sud svete inkvizicije praktično nije davao nikakve šanse optuženima, a još kad je 1252. godine uvedeno mučenje u cilju iznuđivanje priznanja od optuženih, inkvizicija je postala apsolutni gospodar života i smrti. Objedinjavala je tužilačku i sudsku funkciju, kao i funkciju odbrane, pa optuženi nije imao nikakve šanse.

Tada su mnoge prostitutke stradale kao veštice. Žene su ih beskompromisno prijavljivale zbog ugrožavanja bračnog života i kućnih finansija. Inkvizicija je takve slučajeve jako lepo rešavala, „veštice“ su priznavale da su opštile sa đavolom i ko zna s kim još.

Te „grešnice“ završavale su na lomačama, jer preporuka Suda svete inkvizicije svetovnim sudovima koji su izvršavali kazne, bila je da oni postupe po mogućstvu blago i bez prolivanja krvi. Spaljivanje je jako lepo odgovaralo toj preporuci - vatra je pročišćavala, a krv se nije prolivala, nego je isparavala.

I pored toga, među sveštenstvom, u isto to vreme, po manastirima i samostanima, cvetao je razvrat za šta postoji mnogo pisanih dokaza. A od razvrata do prostitucije korak je jako mali. Za muškim manastirima i samostanima nisu zaostajali ni ženski.

Nije čudo što je prostitucija ne samo postojala, nego bila raširena i u Vatikanu, odnosno u papskom gradu. Papa Klement II je čak izdao bulu kojom je obavezivao one koji su nešto zaradili prostitucijom da polovinu ukupnog imetka ostave nekoj verskoj instituciji. Papa Aleksandar VI (Bordžija poreklom) organizovao je orgije i nagrađivao prostitutke koje su u tom „performansu“ bile najbolje.

Vojvoda od Albe je u svom pohodu na Holandiju tolerisao vojsku od preko hiljadu prostitutki koja je išla sa njim. A taj isti vojvoda od Albe je izrekao 27.000 smrtnih presuda, jer je Sud svete inkvizicije sve Holanđane kao jeretike osudio na smrt.

Sifilis je tada dramatično pogodio ljudski rod. Bolest se raširila Evropom kao epidemija. Naravno, nije trebalo mnogo pameti i vremena da se shvati da su prostitutke savršen medijum za prenošenje ove boleštine. A kad je to shvaćeno, prvo su stradale javne kuće, a prostitutke su proterivali iz svojih mesta stanovanja. Uvedene su kontrole njihovog zdravlja, ali i ondašnjim lekarima bilo je jasno da je teško bez dileme ustanoviti ko je zdrav, a ko bolestan.

Vođa verske reformacije iz prve polovine DžVI veka i osnivač protestantizma, Martin Luter, uveo je pojam polne odgovornosti. Naime, smatrao je da su ljudi odgovorni prema svojim bračnim partnerima, i da zbog toga neke aktivnosti kao što je poseta prostitutkama zaslužuju najoštriju osudu.

Ono što se smatralo nužnim zlom koje niko nije uspeo da iskoreni, on je nazivao otrovnom tajnom. Bio je ogorčeni protivnik javnih kuća i prostitucije, a smatrao je da mladi momci koji ulaze u njih neće prezati od toga da se uvlače ni u krevete udatih žena. Međutim, njegovo mišljenje bilo je samo kap u moru onih koji su mislili da je nadzor nad prostitucijom sasvim dovoljan da bi se sve držalo pod kontrolom.

Bilo je to vreme razvoja individualnih sloboda i prostitucija se iz javnih kuća seli na ulice i u iznajmljene sobe i stanove gde su prostitutke vodile svoju klijentelu.

Vlasti su se na razne načine borile protiv prostitucije ili su je regulisale, pa i kažnjavale. Jedan zakon iz vremena Karla Velikog (oko 800. godine) predviđa zatvor i batinanje prostitutki i onih koji im pomažu. Ovi su čak morali da ih nose na mesto gde se kazna izvršavala.

Zakon Luja IDž iz 1254. godine zabranjuje sve javne kuće, osim onih koji imaju dozvolu vlasti. Ipak, njegovo naređenje da se javne kuće zatvore ili unište bilo je ignorisano i sabotirano od svih. Zato je morao da donese novi propis koji je javne kuće ponovo legalizovao, ograničio rad na posebnu četvrt, a prostitutkama propisao način oblačenja.

Johana, kraljica Sicilije i kontesa Provanse donela je 1347. godine Zakon protiv razvrata u Avinjonu, kojim se u tom gradu zabranjuje slobodna prostitucija, a u isto vreme otvara javna kuća za zabavu muškog sveta.

Luj DžIV je 1713. godine izdao naređenje da se devojke i žene koje svojim ponašanjem izazivaju javnu sablazan kazne novčano, zatvorom i progonstvom iz grada, a njihova imovina da se pokloni siromašnima koji su bolesni. Za slučaj da se to dešava u Versaju, ove devojke i žene ostajale bi i bez ušiju.

Lujev naslednik, Luj DžV naredio je proterivanje prostitutki iz Pariza, pod pretnjom šišanja do glave, ali i stavljanjem na stub srama.

U Francuskoj su prostitutkama stavljali i žig na rame, što je ovekovečeno u čuvenoj Diminoj knjizi „Tri musketara“.

Nešto kasnije, 1810. godine, u gradu Frankfurtu, prostitucija se smatrala priznatim zanatom, javne kuće su bile dozvoljene, a prihodi su oporezivani. Sve ono što je ugrožavalo prikupljanje tih prihoda bivalo je proganjano i kažnjavano, pa se tako prostitutka koja se nije prijavila kao poreski obveznik, mogla nadati batinanju do krvi i zatvoru.

(Nastaviće se)