Vandali obukli uniforme

Kfor je u martu 2009. godine, u dogovoru sa najvišim vlastima novostvorene kosovske države, odnosno na njihov zahtev, preneo čuvanje većine srpskih crkava i manastira na Kosovsku policiju. Uzalud je srpska strana, posebno Srpska pravoslavna crkva, i njena Eparhija raško-prizrenska reagovala i protivila se tom postupku ističući da nemaju poverenja u tu bezbednosnu strukturu koju najvećim delom čine oni koji su rušili te svetinje.

„Znamo da su u kosovskoj policiji bivši pripadnici OVK koji su počinili silne zločine nad našim narodom i porušili više od 150 crkava i manastira u poslednjih deset godina i prognali srpski narod“, reagovao je tadašnji episkop raško-prizrenski Artemije i dodao da ni on ni srpski narod „ne mogu imati nikakvo poverenje u njihovu zaštitu i bezbednost“.

Tada su evidentirana 44 objekta koje je trebalo da obezbeđuje kosovska policija. Većinu su do tada obilazili i obezbeđivali Kfor, Unmik policija ili privatna agencija. Prema toj odluci, kosovska policija je preuzela obezbeđivanje uglavnom manje značajnih, kao i novoobnovljenih crkava i manastira, od kojih je većina bila oštećena u martovskom nasilju 2004. godine.

Kfor je nastavio da čuva one najznačajnije - manastire Svetih arhangela kod Prizrena i Svetih vrača Kozme i Damjana u Zočištu, Visoke Dečane, Gračanicu, Pećku patrijaršiju, Gorioč, Sokolicu, Devič i Budisavce.

No, to je bila samo uvertira. Sredinom 2010. godine, nekako baš pred Vidovdan, KPS je preuzela čuvanje najpre Spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu. I odmah je zaoštren odnos prema „ekstremnim Srbima“ koji su najavljivali dolazak na Gazimestan na Vidovdan. To je za posledicu imalo napad kamenicama i ranjavanje više srpskih bajkera.

Od kraja avgusta 2010. u ruke tzv. kosovskih vlasti, odnosno policije, predat je i manastir Gračanica. Kfor je KPS-u predao i Budisavce, a sledilo je preuzimanje i manastira Gorioč i Zočište.

Predaja nadležnosti za manastir Gračanicu bila je „prvi korak u realizaciji važne odluke koju je Savet NATO doneo 9. jula 2010“, naveo je Kfor u saopštenju i ocenio da je to „veliki korak u nameri da ojača odgovornost bezbednosnih institucija na Kosovu, pošto će one čuvati jedno od najvrednijih kulturnih i verskih mesta na Kosovu. Poručili su da taj čin „odražava poboljšanu bezbednosnu situaciju na Kosovu i poverenje koje Kfor ima u sposobnost Kosovske policije da izvodi ovaj važan zadatak“.

Monasi manastira Gračanica su i pre i posle toga isticali da ne pristaju da o njihovoj bezbednosti brine Kosovska policija.

„Sigurno nećemo dozvoliti da nas pripadnici Kosovske policije, u koju nemamo poverenja, obezbeđuju kao što su to činili vojnici Kfora, i da budu stacionirani oko svetinje ili unutar nje. Njihovo eventualno prisustvo oko manastira smatramo beznačajnim“, ponovio je tada episkop lipljanski Teodosije.

Manastir Gračanica se od tada, kao i vekovima pre, faktički sam čuva. Nema više one već ustaljene slike ispred glavne manastirske kapije, zelenkaste kućice sa jednim ili dva raspojasana vojnika švedskog kontingenta Kfora. Taj punkt, kao i kućica sa vozilom Kfora unutar ekonomskog dvorišta sa istočne strane manastirskog kompleksa, odneti su, valjda zauvek. Ostala je, ipak, na zidinama uvijena čelična bodljikava žica koja je, kao zaštita, postavljena neposredno posle martovskog pogroma 2004. godine.

Uz sve druge antisrpske mere, Unmik je svojevremeno napravio i svoj registar kulturno-istorijskih spomenika, jer raniji popis, prema njihovoj oceni, navodno nije izvršen u sladu sa međunarodnim standardima. Bila je to, u stvari, smišljena rabota koju je nametnula albanska strana, da se namerno izbrišu, zaobiđu pa čak i falsifikatorski mnogi srpski spomenici pripišu albanskoj kulturi i istoriji. Prva faza te krađe je brisanje imena Metohija iz punog naziva Pokrajine, brisanje atributa srpski i svođenje srpskog verskog i kulturnog nasleđa pod neutralni naziv „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“.

Sada je na sceni završna faza totalne albanizacije celog prostora Kosova i Metohije, njegove istorije i duhovnosti koju već više od tri decenije albanska falsifikatorska nauka i praksa izvrću tako što sve te srpske manastire, pa i srednjovekovne vladare, kosovske junake i druge istorijske ličnosti, jednog po jednog prevodi u Albance, a srpsku toponomastiku i onomastiku u albansku.

Albanski istoričari, etnolozi, publicisti i mediji su se jedinstveno upregli da istorijskim falsifikatima zloupotrebe, anuliraju i spektakularnim „otkrićima“ na svojevrstan način čak i prisvoje srpske crkve, srednjovekovne junake i vlastelu i da dokažu da Srbi nikad masovnije nisu ni živeli na Kosovu i Metohiji, već da su stalno bili došljaci, odnosno da je ova teritorija oduvek bila „albanska zemlja“, koja je stalno etnički čišćena da bi se potom „slavizirala“.

Umesto da sankcioniše, Unmik administracija je postepeno prihvatala takve falsifikate i uvodila ih u zvanične dokumente.

GRAČANICA BRANI SEBE

PREDSTAVNICI Policijske stanice u Gračanici, koja je zadužena za obezbeđenje manastira, obećali su da će tokom svih 24 časa manastir kontrolisati „kombinovane, pešačke i mobilne patrole“ i da nije u planu nikakvo postavljanje statičnih punktova. Takve punktove nije, uostalom, dozvolio ni manastir, odnosno Eparhija. Crkva je unutar porte, na ulazu, postavila kućicu sa svojim čuvarom, a policajci povremeno spolja obilaze i nadgledaju, ne ulazeći u portu.

(Nastaviće se)